Породичне везе успостављене ван земље порекла

У предмету Каплан и други против Норвешке, подносиоци представке, чланови породице турских држављана курдског порекла, тражили су спајање породице у Норвешкој. Први подносилац представке (отац) био је тражилац азила чији захтев није прихваћен и који је, током дугог периода упорно покушавао да се настани у Европи, прво у Данској, а потом у Норвешкој. И у једној и у другој земљи његови захтеви за азил су одбачени, а у два наврата подносилац представке је био кривично гоњен због физичког напада на друго лице и због претерано брзе вожње. Због тога је донето решење о његовом протеривању. Други, трећи и четврти подносилац представке, супруга и двоје деце првог подносиоца, у Норвешку су стигли независно и такође су поднели захтев за азил. Њихови захтеви за азил су одбијени и за њих су такође донета решења о протеривању. У међувремену је у Норвешкој рођен пети подносилац представке, најмлађа кћерка прво двоје подносилаца представке. Када је донето последње решење о захтеву подносилаца представке да им се не дозволи боравак на хуманитарној основи, њихов тадашњи правни заступник је тврдио да та подноситељка представке болује од тешког облика дечјег аутизма и да јој је потребна посебна нега, те стога није могао бити извршен налог за њихово протеривање. Поднет је захтев за обустављање од извршења. Тај захтев је прихваћен у односу на другог, трећег и четвртог подносиоца представке, али је у случају првог подносиоца представке одлука о протеривању потврђена због претходних осуђујућих пресуда и чињенице да је он у Норвешкој у том тренутку већ прекорачио дозволу боравка, што је, како је наведено, отворило питање јавног интереса који надјачава право петог подносиоца представке на добробит коју би тој девојчици могло да донесе стално присуство њеног оца у земљи (став 83). Оцењено је да је протеривање сразмерна мера и та одлука је извршена. У време када је протеривање извршено, породица је у Норвешкој живела већ готово осам година, али у нерегулисаном статусу.

Одлука: Иако је ЕСЉП прихватио тезу да су домаћи судови имали дискреционо право да процењују нужност казни због тога што је подносилац представке прекорачио дозвољени рок боравка у земљи и због претходних кривичних пресуда које су му изречене, као и тезу да се за њега више није могло претпоставити да има јаке везе у Турској, када је реч о петом подносиоцу представке ЕСЉП се определио за другачије резоновање. У том смислу ЕСЉП је пре свега испитивао да ли би се због очевог протеривања могле појавити изузетне околности које се нарочито односе на најбоље интересе најмлађег детета (став 85, где се цитира Пресуда у предмету Нуњез, ставови 78. и 84; као и Пресуда у предмету Антви, ставови 100–101. и Бат, горе наведена у ставу 79). ЕСЉП је установио да, с обзиром на дугогодишњи боравак породице у Норвешкој, вероватно цепање породице услед очевог протеривања и с тим у вези раздвајање између првог и петог подносиоца представке – зато што би девојчица могла да види оца само ако би га посетила у Турској (став 97), одлука којом је потврђено решење о протеривању није била довољно поткрепљена аргументацијом на основу које би се могло доказати да је та мера неопходна у смислу члана 8.