Процесно гледано, хитност и ефикасност коју власти испоље када разматрају избегличке предмете да би осигурале да се њихова неизвесност не продужава предуго јер то може додатно отежати њихове недаће, такође има кључни значај.
У три „повезана предмета” Танда-Музинга, Мугензи и Сениго Лонге, ЕСЉП је разматрао хитност с којом Француска приступа решавању предмета који се односе на спајање породица, нарочито онда када се ради о лицима којима је признат избеглички статус. Доследно пресуђујући у наведеним предметима, ЕСЉП се држао становишта да је у предметном времену француском систему, у целини гледано, недостајала хитност и флексибилност за решавање захтева за спајање породице на начин који би био усклађен са чланом 8. У тим предметима се, пре свега, видело како Француска није успела да пружи правичан, флексибилан и брз поступак, који је неопходан да би се сачували најбољи интереси деце о којој се у њима радило и да осигура да, када је реч о избеглицама, њихова подразумевана рањивост не буде више погоршана дугим процесним роковима.
У предмету Танда-Музинга, подносилац представке се притужио да због дугих процесних кашњења у његовом случају није узет у обзир ни његов избеглички статус ни хитност с којом је потребно пажљиво размотрити захтеве за визу (став 71). Сличне притужбе изнео је и подносилац представке у предмету Мугензи. ЕСЉП је у том предмету констатовао да је због признатог статуса избеглице који је подносилац представке имао било пресудно важно да захтеви за визе буду испитани хитно, темељно и с дужном пажњом.
У предмету Танда-Музинга, подносилац представке је 15 месеци од почетка поступка држан у неизвесности у погледу разлога због којих је домаћи суд одбио његов захтев за спајање породице. Исто тако, када је, конкретније, реч о провери докумената о очинству, протекло је готово три и по године током којих није решен предмет у коме је оспорена веродостојност односа између оца и детета и ЕСЉП је закључио да је тај рок био „прекомеран, имајући на уму специфичан положај у коме се налазио подносилац представке, као и значај целог спора за њега у поступку те провере”.
Исто тако, у вези с горе наведеним, оцењено је да су нагомилавање и дуготрајна природа многобројних препрека које су искрсавале током поступка морали више да погоршају положај подносиоца представке, нарочито с обзиром на то да је он већ преживео трауматична искуства.
Слично томе, у предмету Мугензи против Француске, протекло је 19 месеци од тренутка подношења захтева за спајање породице до тренутка у коме су власти донеле негативну одлуку о том захтеву, и цео случај је укупно узев закључен тек после пет година. У том предмету, ЕСЉП је саопштио да су француске власти због своје нефлексибилности и кашњења у поступку спајања породице за избеглице прекршиле члан 8. Подносилац представке, држављанин Руанде коме је био признат статус избеглице, поднео је захтев за спајање породице 2003, да би негативан одговор добио тек после пет година, 2008. Иако по члану 8. одобравање виза члановима његове породице није могло представљати аутоматизам, од државе се захтева да уведе поступак који узима у обзир специфичан положај подносиоца представке и одмерава његове потребе у односу на интересе државе да контролише имиграцију. У овом случају, у предмету се одлучивало о томе да ли ће подносилац представке моћи да настави нормалан породични живот у земљи у коју је избегао. Према томе, цео систем је имао озбиљне недостатке због кашњења и нефлексибилности, што значи да Француска није успела да успостави потребну правичну равнотежу која је инхерентна позитивним обавезама по члану 8. – равнотежу између права подносиоца представке на породични живот и интереса државе да контролише усељавање. |