Основни и напредни онлајн курс о азилу и миграцијама > ПОГЛАВЉЕ III - НАПРЕДНИ КУРС > Специфична питања у предметима у којима се ради о избеглицама и лицима која су поднела захтев за међународну заштиту и траже спајање породице

Тешкоће у прибављању документације која сведочи о породичним везама и у томе како домаће власти прихватају валидност те документације

Већ је указано на тешкоће које искрсавају у вези с прибављањем документације којом избеглице смештене у избегличким логорима треба да поткрепе своје захтеве за спајање породице да би се удовољило стандардима утврђеним у праву ЕУ. ЕСЉП се у својој судској пракси и сам суочио с тим питањима у читавом низу предмета.

 

У том смислу, ЕСЉП заступа становиште да када је реч о терету доказивања у избегличким предметима: 69. […] Имајући на уму посебну ситуацију у којој се они налазе, примерено је да им се у многобројним случајевима призна веродостојност њихових исказа и поднетих исправа и онда када за то нема одговарајућих доказа. Исто тако када се предоче информације које пружају основ за сумњу у веродостојност исказа тражилаца азила, појединац мора на задовољавајући начин објаснити наводне нетачности у тим исказима и исто тако, подносилац захтева сноси одговорност за давање задовољавајућег објашњења у погледу свих релевантних примедаба које би се односиле на аутентичност предочених исправа.^[1]

 

Упркос свим тешкоћама које искрсавају у прибављању потврде да су веродостојни документи који се морају размотрити у избегличким предметима, домаће власти треба да се уздрже од тога да ступају у контакт с властима земље порекла подносиоца представке зато што би то могло да угрози безбедност саме избеглице за коју опасност од прогона у одређеном случају потиче управо од државних органа у матичној земљи.

 

На то је посебно указао и подносилац представке у предмету Мугензи против Француске (став 50) када се изричито пожалио због непримерености и ризичности одлуке француских власти да ступе у контакт с конзуларним органима његове матичне земље.

 

Када је реч о документима који се у пракси сматрају прихватљивима као доказ породичних веза избеглица, ЕСЉП се у својој судској пракси ослања на препоруке специјализованих тела (укључујући Комитет за права детета УН, Комитет министара и комесара за људска права Савета Европе, потврђујући тенденцију да се тврдње које износе избеглице разматрају на флексибилан и хуман начин, као и препоруке које у све већој мери истичу органи ЕУ и невладине организације да треба прихватити и друге доказе постојања породичних веза ако избеглица није у стању да предочи званичне исправе којима би то могао да докаже (Танда-Музинга, став 76).

 

У предмету Танда-Музинга против Француске с таквим тешкоћама се суочио подносилац представке када је требало да предочи доказе о очинству своје деце, с којом је тражио спајање породице. У студији УНХЦР за тај предмет^[2] се истиче да власти, када су подносиоцу представке изнеле компликован захтев да докаже свој однос с децом, нису водиле рачуна о документацији коју му је обезбедила Француска канцеларија за заштиту избеглица и лица без држављанства [која] му је издала венчани лист и уверење о породичном статусу, у складу с француским законима, као и то да је та канцеларија оверила исправу о саставу његове породице. Са сличним тешкоћама суочио се и подносилац представке у предмету Мугензи, где је поузданост процене узраста деце такође имала важно место у одлуци власти да одбију захтев за спајање породице.^[3]

 

У предмету Танда-Музинга против Француске, који смо горе анализирали у вези са општим разлозима који се узимају у обзир када се разматра захтев избеглица за спајање породице и у вези с дужином поступка, француске власти су оспориле ваљаност извода из матичне књиге рођених једног детета подносиоца представке тврдећи да се можда ради о фалсификату. Подносилац представке је о томе обавештен тек када је уложио жалбу на претпостављену негативну одлуку власти, јер власти нису одговориле ни на један његов захтев за обавештење. Упућено је неколико жалби Државном савету, али је свака од тих жалби одбијена. На крају је, на основу једног судског процеса у Камеруну, било могуће извршити проверу извода из матичне књиге рођених тог детета и француске власти су издале тражене визе. Подносилац представке је о примедбама француских власти у вези с наводно фалсификованом исправом обавештен тек у септембру 2008. године. После тога су протекле још две године да би француске власти прихватиле валидност извода из матичне књиге рођених. Прекомерна дужина поступка допринела је томе да ЕСЉП закључи како у датом предмету власти нису поступале с траженом флексибилношћу, хитношћу и ефикасношћу.

 

У предмету Сениго Лонге против Француске, ЕСЉП се бавио случајем једне држављанке Камеруна удате за Француза, која је тражила да јој се омогући да доведе своју децу како би живела с њом. Имала је законити боравак у Француској од 2005. године, али није имала статус избеглице. Захтев је поднела 2007. године. Тај захтев је коначно одбијен уз образложење да дечји изводи из матичне књиге рођених нису аутентични и да није доказан родитељски однос с њима. Одбор за жалбе уопште није одговорио на жалбу коју је на ту одлуку изјавила подноситељка представке. Стога се она жалила Државном савету, али ни у томе није имала успеха зато што је Државни савет у датом случају решавао пре него што је стигао текст њене жалбе у којој се налазио и ДНК тест из кога је било јасно да је неспорно да је она мајка те деце.   ЕСЉП је поново истакао да одбијање да се изда виза, само по себи, не представља мешање, али да чињеница да држава није успела да успостави ваљану равнотежу између свог интереса за контролу имиграције и права подносиоца представке да поведе поступак који ће му омогућити да се поново успостави његов породични живот представља повреду члана 8. ЕКЉП.   Сам поступак је био такав да подноситељка представке уопште није могла да схвати природу примедаба које су јој упутили државни органи. Такође, сам поступак није вођен онолико хитно и онако ургентно како је требало да буде вођен ако се има на уму колики је био његов значај за подноситељку представке: од ње се, у ствари, с обзиром на дуга кашњења и стално одбијање власти, тражило да бира између спајања породице и статуса који је стекла у Француској. Међутим, судови нису узели у обзир ту хитност: цео поступак је трајао две-три године. Исто тако, у поступку вођеном пред француским судовима нису узети у обзир интереси деце. Стога је та дуготрајна природа поступка спречила подноситељку представке да оствари своје право да живи са својом децом, чијем је положају требало придати знатно већу пажњу. .

 

[1] Tanda Muzinga, став 68, где се цитира Пресуда у предмету F. N. and Others v. Sweden, Представка бр. 28774/09, став 67 и Mo. P. v. France (Одлука), Представка бр. 55787/09).

[2] УНХЦР, „Основно право” избеглица на јединство породице, [горе наведено у више наврата].

[3] Mugenzi, став 51: Мора се указати на то да је у овом предмету конзуларни орган установио постојање несагласја између психолошког узраста деце и узраста који је наведен у исправама о грађанском статусу које су поднете у исто време када и захтев за спајање породице, као и да су домаћи судови закључили да је сама та околност довољна да се њоме оправда одбијање захтева за издавање виза.