Основни и напредни онлајн курс о азилу и миграцијама > ПОГЛАВЉЕ III - НАПРЕДНИ КУРС > Општа начела на којима почива право на спајање породице у међународном и регионалном праву људских права > Чланови породице у смислу спајања породице и неки процесни и суштински стандарди у вези са поновним успостављањем породичних веза у контексту миграција > Регионални стандарди > Правни стандарди ЕУ

Спајање породице у другим инструментима ЕУ

Као што је већ поменуто, Директива о спајању породице бави се суштинским и процесним аспектима тог питања за различите категорије миграната који законито бораве у земљама чланицама. Основна начела и стандарди који леже у основи самог института спајања породице утицали су и на друге инструменте ЕУ, посебно оне у области азила. Побројаћемо их даље у тексту, указујући на оне одељке који су релевантни за питање спајања породице.

 

• Квалификациона директива:^[1] Квалификациона директива, као таква, не уређује питање спајања чланова избегличких породица. Међутим, она се у свом основном тексту позива на известан број начела која су у том смислу релевантна. Конкретно, у Квалификационој директиви је утврђено да, онда када је реч о тражиоцима азила, потребно је проширити појам чланова породице, узимајући у обзир различите посебне околности зависности и […] најбоље интересе детета. У складу са основним уговорима у области заштите људских права, сагласно члану 23. Квалификационе директиве мора се осигурати одржање јединства породице и утврђује се читав низ различитих путева којима се то може остварити. Конкретан досег те одредбе до сада је био изложен критикама зато што се чини да је текст конципиран тако да штити породицу само од протеривања, односно да у сваком случају искључује последице настале „после бекства из матичне земље” (о том питању ће бити више речи у даљем тексту) упркос чињеници да избеглице могу формирати аутентичне и трајне породичне односе током бекства или после њега, а те везе су такође заштићене [чланом 8. ЕКЉП].^[2]

 

• Директива о условима прихвата, која уређује квалитет услова живота и с тим повезан приступ услугама које се пружају тражиоцима азила у земљама чланицама, непосредно се бави питањем спајања породица када уређује положај деце миграната. У члану 23. став 2. Директива налаже земљама чланицама да када процењују најбоље интересе детета, узму у обзир могућност поновног спајања породице. Постојање породичних веза мора се узети у обзир и онда када се улажу напори за тражење чланова породице (члан 24), чему треба приступити што је пре могуће пошто се поднесе захтев за међународну заштиту.

 

• „Даблинска уредба”:^[3] „Даблинска уредба” суштински уређује правила о приписивању одговорности за захтеве за азил поднете широм земаља чланица ЕУ; она се, као таква, не бави породичним одредбама, посебно ако се то схвати у смислу Директиве о „спајању породице”, где се та мера у суштини тумачи као начин да се чланови породице придруже мигранту који – из различитих разлога и у различите сврхе – има релативно стабилан мигрантски статус у некој земљи чланици. Међутим, ако се спајање породице третира само као мера којој је циљ поновно окупљање раздвојених породица, без обзира на стабилност (или нестабилност) мигрантског статуса њихових чланова, онда ваљан увид у ту ситуацију пружа „Даблинска уредба”. У својим критеријумима за утврђивање надлежности земаља чланица за одлучивање о захтеву за азил „Даблинска уредба” пружа читав низ критеријума који омогућују да се та одговорност пребацује с једне на другу земљу чланицу да би се осигурала заштита одређених интереса који се могу преклапати. Ти критеријуми (и интереси) обухватају следеће:

 

1. Заштита малолетника (чланови 6. и 8), где се каже да држава чланица у којој је малолетник поднео захтев за међународну заштиту предузима што је пре могуће одговарајуће мере да идентификује чланове породице. Када захтеве поднесу малолетници без пратње (члан 8), одговорна држава чланица је она у којој је законито присутан члан породице или брат или сестра или сродник за кога се може доказати да је у стању да се брине за то малолетно лице и под условом да је то у најбољем интересу малолетника. Коначно, ако нема чланова породице или сродника на које се може ослонити, одговорност сноси она држава чланица „у којој је малолетник без пратње поднео захтев […] под условом да је то у његовом најбољем интересу” (члан 6. став 4).
2. Поновно успостављање породичних веза када су чланови породице подносиоца и сами тражиоци азила или када им је признат статус избеглица у другим земљама чланицама (чланови 9. и 10). Сагласно тим одредбама, одговорност за захтев за азил треба приписати оној земљи чланици у којој члан или у којој чланови породице подносиоца захтева имају допуштен боравак (члан 9) или у којој им је признат избеглички статус (члан 10).
3. Породичне везе се чувају и заштитом зависних лица (издржавана лица) (члан 16) (укључујући труднице, новорођену децу, лица с тешким обољењима, лица с тешким инвалидитетом или стара лица), где државе чланице „уобичајено” задржавају заједно или спајају подносиоца захтева са члановима породице или рођацима од којих они зависе и који легално бораве у земљи чланици. Чак и ако нису испуњени горе наведени услови, државе чланице имају дискреционо право да преузму одговорност за захтеве за азил који не спадају у њихову надлежност (члан 17) да би омогућиле спајање било којих лица која су у родбинском односу, из хуманитарних разлога, посебно на темељу породичних или културних аспеката, под условом да лице о коме је реч за то да свој пристанак у писменом облику.

 

Када су у неком конкретном случају испуњени сви горе наведени услови, две или више земаља чланица у којима су први пут поднети захтеви морају проћи кроз јасно утврђена процесна правила којима се уређује трансфер тражилаца азила из земље чланице у којој се они тренутно налазе у ону земљу чланицу која – на основу горе наведених критеријума – треба или једноставно жели (када се о ради о члану 17) да преузме одговорност за тај захтев на основу чињенице да у њој бораве сродници подносиоца захтева или из других хуманитарних разлога. Они на које се трансфер односи – и на једној и на другој страни – по правилу су тражиоци азила о чијим захтевима још није донето решење, па стога њихов статус није онолико стабилан колико би требало да буде на основу Директиве о спајању породице. Ипак, „Даблинска уредба” практично омогућава да се они споје са члановима породице и сродницима који се налазе у другим земљама чланицама. Иако се трансфер по „Даблинској уредби” формално не сврстава у категорију пресељења ради спајања породице, у суштини је ту реч о истоветном циљу.

 

Поред правила о „даблинским трансферима”, у Уредби постоје и друге процесне и суштинске одредбе које се описују као потенцијално подстицајне за заштиту јединства породице. Тако је, на пример, комесар Савета Европе за људска права у својој Студији о спајању породица из 2017. године указао на Преамбулу, тачка 15. те уредбе, којом је предвиђено да једна држава чланица може да обради захтеве за међународну заштиту свих чланова једне породице и која омогућује да се сви захтеви размотре темељито, да одлуке донете о њима буду конзистентне и да чланови једне породице не буду раздвојени.^[4] Међутим, треба подсетити, као што је учињено и у самој студији Савета Европе, да уколико земља чланица не примени ваљано критеријуме утврђене „Даблинском уредбом”, тиме се ненадокнадиво подрива практична делотворност саме уредбе, посебно када је реч о поновном успостављању породичних веза, а поступци попримају карактеристику „дуготрајних процедура за тражење чланова породице, кашњења у процењивању узраста и многобројних различитих доказних захтева за успостављање породичних веза између различитих земаља чланица”.^[5] Начин на који се у пракси третирају горе наведене групе (малолетници без пратње, издржавана лица, чланови породице) испитаћемо у наредним одељцима, када будемо говорили о одлучивању у органима задуженим за надзор над поштовањем инструмената заштите људских права: ЕСЉП, СПЕУ и Комитет за људска права УН – о чему ће детаљно бити говора у одељку 1.3.2,1.3.3 и 1.3.4 овог поглавља.

 

[1] Директива 2011/95/EУ Европског парламента и Савета од 13. децембра 2011. о стандардима за квалификацију држављана трећих земаља или лица без држављанства за остваривање међународне заштите, за јединствени статус избеглица или лица која испуњавају услове за супсидијарну заштиту и садржај одобрене заштите.

[2] Савет Европе, комесар за људска права, Остваривање права на спајање породице избеглица у Европи, јун 2017, цитирајући: С. Пирс и сарадници, Имиграционо и азилантско право ЕУ: Коментар (Проширено друго издање, Brill Nijho, 2015), стр. 86–87. У студији Савета Европе указује се на то да Предлог из 2016. године о реформисању Квалификационе директиве како би се она претворила у уредбу садржи, између осталих позитивних аспеката, и „проширену дефиницију чланова породице, узимајући у обзир различите околности зависности, и... чланове породица формираних после бекства”.

[3] У овом одељку референца треба да се односи на горе наведену студију Савета Европе, у којој се признаје да прописна примена неких одредаба „Даблинске уредбе” може „чак резултирати спајањем породица тражилаца азила”.

[4] Види горе наведену Студију Савета Европе.

[5] Види горе наведену Студију Савета Европе.