Основни и напредни онлајн курс о азилу и миграцијама > ПОГЛАВЉЕ III - НАПРЕДНИ КУРС > Општа начела на којима почива право на спајање породице у међународном и регионалном праву људских права > Чланови породице у смислу спајања породице и неки процесни и суштински стандарди у вези са поновним успостављањем породичних веза у контексту миграција > Регионални стандарди

Правни стандарди ЕУ

У ЕУ се спајање породица уређује делимично другачијим инструментима, зависно од категорије миграната о којој је реч. Иако се у законодавству ЕУ, које је тој теми посветило целу једну директиву, појам „спајање породице” рестриктивно тумачи, питања у вези са спајањем породице трансверзално се ослањају на инструменте који се односе на азил, барем тамо где се ради о породицама избеглица и њиховом јединству које мора бити одржано или поново успостављено. Нека од општих начела утврђена у Повељи ЕУ о основним правима такође су значајна за то питање. Начела која је разрадио СПЕУ и његова судска пракса у вези с тим питањем такође су кључно важна за разумевање става ЕУ према спајању породица различитих категорија миграната.^[1]

 

• Повеља ЕУ о основним правима (у даљем тексту: Повеља). Повеља представља основни инструмент за заштиту људских права у правном систему Европске уније. Пошто је прихваћена као део примарног законодавства ЕУ, Повељи се признаје иста правна снага коју имају и оснивачки уговори ЕУ. Стога су одредбе Повеље обавезујуће за земље чланице у тумачењу и примени законодавства ЕУ. То, за потребе овог поглавља, обухвата инструменте ЕУ којима се уређују питања миграција и азила. Када разматрамо питања у вези са спајањем породица у којима је горе било речи и којима се придаје велики значај како у међународном, тако и у европском праву, треба указати на следеће одредбе Повеље: Право на поштовање породичног живота (члан 7); забрану дискриминације (члан 21); начело најбољих интереса детета (члан 24. став 2); право на добру управу (члан 41) и право на делотворно правно средство и правично суђење (члан 47).^[2] Такође треба узети у обзир и члан 9. o праву на склапање брака и праву на заснивање породице.

 

• Директива ЕУ о спајању породице, Директива Савета 2003/86/EЗ.^[3] Делокруг Директиве ограничен је на „мигранте који су законито на територији државе” и имају боравишну дозволу коју је издала држава чланица с роком важења од годину или више дана и који имају основане изгледе за добијање права на стално боравиште (члан 3). Делимично одражавајући општа начела утврђена другим међународним инструментима која су посвећена овом питању, та директива дефинише спајање породице као преко потребан начин да се омогући породични живот и меру која помаже да се створи социокултурна стабилност која омогућује интеграцију држављана трећих земаља и служи унапређењу економске и социјалне кохезије (Преамбула, 4). Директива се односи на различите фазе миграторног кретања и, што је веома важно, обухвата и оне случајеве у којима „породица долази заједно” (Преамбула, 7).

Директива се, као таква, односи како на мигранте који се законито налазе на територији на основу радне визе или неке друге боравишне дозволе, тако и на лица с признатим међународним хуманитарним потребама, било да је реч о избеглицама или носиоцима супсидијарне заштите, мада у различитим степенима. Они који немају стабилан миграциони статус у земљи не улазе у поље дејства те директиве. Та искључена група обухвата, изричито, сва лица о чијем захтеву за признање статуса избеглице или неки други облик заштите још није донета коначна одлука или која су добила само привремену дозволу да бораве на територији земље чланице. Директива није инструмент који је „специфичан за азил”, већ је општија по својој природи. Међутим, она обухвата положај законитих миграната у земљама чланицама, укључујући она лица којима је одобрена међународна заштита. Сагласно Директиви, право на спајање породице имају чланови уже породице, што подразумева: мигрантовог супружника и његову малолетну децу (члан 4). Полигамни бракови су изричито искључени из делокруга те одредбе, у том смислу да уколико је мигрант (спонзор) већ ожењен у земљи боравка, други супружник не може добити право на спајање породице (члан 4.4). Директива се тумачи у том смислу да обухвата децу усвојену редовним поступком усвајања, као и зависну децу која су под искључивим старатељством спонзора и/или његовог брачног друга или која су под заједничким старатељством ако друга страна која учествује у заједничком старатељству да своју сагласност. Земље чланице могу дискреционо одлучити да ли је спајање породице допуштено и другим сродницима – укључујући партнере у регистрованој партнерској заједници (члан 4. став 2).

 

Остали чланови породице који спадају у ту категорију обухватају зависне сроднике у првом степену у директној линији спонзора или његовог супружника, одрасла неожењена или неудата деца спонзора или његовог супружника, за које је доказано да нису у стању да се старају о себи због свог здравственог стања. Има извесног спорења око тумачења члана 4. став 3. Директиве, у коме се говори о невенчаном партнеру […] с којим је спонзор у уредно доказаном стабилном дугорочном односу или о регистрованом партнерству са спонзором, које се може третирати на равној нози са супружницима у смислу спајања породица ако се земља чланица за то определи. Међутим, када је реч о доношењу одлуке о том питању, дискрециона права земаља чланица су ограничена обавезом да извесне чиниоце разматрају као релевантне, укључујући заједничко дете, ранији заједнички живот, регистрацију партнерства или било какав други поуздан доказ (члан 5. став 3).

 

Поред тога што спадају у домен личног, како је то утврђено Директивом, горе, захтеви за спајање породице морају бити поткрепљени прихватљивим доказима који сведоче о томе да је спонзор кадар да издржава члана породице који тражи дозволу да се с њим споји у земљи. Релевантни елементи обухватају доказ о адекватном смештају, осигурање за случај болести и стабилна и редовна новчана средства која су довољна за властито издржавање и издржавање чланова породице, без посезања за системом социјалне помоћи (члан 7). Ограничења за спајање породице која су допуштена Директивом делимично су у складу са ограничењима допуштеним према ЕКЉП, о којима ће касније бити више речи, и обухватају „основе јавног поретка, јавне безбедности или јавног здравља” (члан 6). Слични разлози могу представљати основ за доношење одлуке о томе да се не продужи дозвола одобрена на основу права на спајање породице.

 

Коначно, тражиоци азила имају користи од повољнијих одредаба у смислу захтева који се односе на документацију (члан 11). Наиме, када избеглица није у стању да предочи остале доказе... о постојању породичног односа, то такође треба процењивати у складу са унутрашњим правом земље чланице и, у сваком случају, одбијање захтева не може се темељити искључиво на чињеници да нема документационих доказа. У истом духу, може се делимично одустати од захтева који се односе на одређену дужину боравка у земљи чланици (да би се могао поднети захтев за спајање породице) (члан 12).

 

Као на засебно, али повезано питање требало би указати на начела која је СПЕУ елаборирао у погледу начина на који ЕУ тумачи Директиву о слободном кретању (2004/38/EЗ). Иако је тај инструмент релевантан за спајање породица само када је реч о грађанима земаља које чине европски економски простор (ЕЕП), у Пресуди, коју је СПЕУ недавно донео, у предмету Коман/Coman/ (C-673/16) разматрано је то да ли се прописи ЕУ о слободном кретању могу тумачити у том смислу да термин „супружници” обухвата и истополне бракове, па самим тим допушта припадницима истополних бракова да користе то што им се пружа право на слободно кретање. У својој анализи датог предмета, Стив Пирс (Steve Peers) цитира став Пресуде у коме се наводи да је израз супружник (брачни друг) (spouse) према Директиви генерички неутралан па самим тим може да означава истополног брачног друга грађанина Уније указујући на то да иако Директива изричито допушта земљама чланицама које су домаћини да примењују сопствено законодавство у прихвату чланова регистрованих партнерстава, она не садржи ниједну такву одредбу која би се односила на брачног друга, што значи да је та могућност била имплицитно искључена.^[4] Мада тај инструмент није непосредно релевантан за тражиоце азила, Став СПЕУ према датом питању може и треба да утиче на приступ других правних инструмената ЕУ правима истополних супружника, укључујући сврху спајања породице. У пракси, у студијама се указује да у тренутку примене, то што није прецизно утврђено ко се може оквалификовати као супружник, односно брачни друг у смислу спајања избегличких породица не угрожава појединце у земљама у којима су истополни бракови признати, будући да земље чланице у којима постоје закони о регистрованим партнерствима који укључују истополне парове […] по правилу задржавају сличан став у имиграционим питањима када је реч о венчаним истополним партнерима, као и о регистрованим партнерима (нпр. Холандија, Шведска, Данска, Финска, Уједињено Краљевство) [….] Међутим, та одредба, по правилу, оставља чланове породице без заштите у оним земљама чланицама које не признају истополне парове [….]. ^[5]

 

[1] Информативна анализа у овом смислу може се наћи у: Савет Европе: Комесар за људска права, Остваривање права на спајање породице избеглица у Европи, јун 2017, доступно на: http://www.refworld.org/docid/5a0d5eae4.html]

[2] Високи комесар УН за избеглице (УНХЦР), „Основно право” на породично јединство избеглица и других лица којима је потребна међународна заштита у контексту спајања породица, јануар 2018, друго издање, www.refworld.org/docid/5a902a9b4.html

[3] За детаљну анализу Директиве такође види УНХЦР, „Основно право” на јединство породица избеглица [горе наведено].

[4] http://eulawanalysis.blogspot.com/2018/06/love-wins-in-cjeu-same-sex-marriages.html

[5] https://www.ilga-europe.org/sites/default/files/directive_transposition_web.pdf, види стр. 12