Основни и напредни онлајн курс о азилу и миграцијама > ПОГЛАВЉЕ III - НАПРЕДНИ КУРС

Стандарди и начела из судске праксе Комитета УН за људкса права у области спајања породице миграната и тражилаца азила

Као и када је реч о праву и судској пракси према Европској конвенцији за заштиту људских права, тако се конкретан делокруг заштите међународног пакта о грађанским и политичким правима утврђује кроз судску праксу Комитета за људска права. У случајевима који се тичу спајања породица, предмети из те категорије се, по правилу, разматрају у склопу заштите права на породични живот по члану 23. Битан је и члан 17, који штити појединца од произвољног мешања у породични живот. У Општем коментару бр. 15. о положају странаца према Међународном пакту о грађанским и политичким правима утврђено је да странци „могу уживати заштиту [Пакта] чак и у односу на улазак или боравак, када се, на пример, поставе питања у вези с [...] поштовањем породичног живота”.

 

У својој судској пракси тело које је надлежно за надзор над спровођењем Пакта, Комитет за људска права додатно разрађује наведено становиште. Ево како Комитет гледа на предмет Бенжамен Нгамби и Мари-Луиз Небол против Француске^[1]: „(Став 6.4)  Члан 23.  Пакта јемчи заштиту породичног живота, укључујући и интерес за спајање породице.

 

У општим коментарима Комитета, који садрже ауторитативно тумачење одредаба Пакта, такође се утврђује обим заштите коју тај инструмент пружа. Када је реч о овом поглављу, треба указати на општи коментар бр. 19. у погледу члана 23, којим се признаје и штити породица као основна ћелија друштва. Комитет такође указује на то да је заштита коју тај члан пружа допуњена повезаном одредбом по члану 17, којом је појединац заштићен од произвољног мешања у његов породични живот. У ставу 5. Комитет утврђује да право на оснивање породице у начелу подразумева могућност рађања потомства и заједничког живота, што опет подразумева потребу да се донесу одговарајуће мере […] да се обезбеди јединство или поновно спајање породица, посебно онда када су чланови породице раздвојени због политичких, економских или неких сличних разлога. Јуриспруденција комитета и тумачење које он даје одредбама Пакта сведоче, како се чини, о благонаклонијем приступу дефиниције породичног живота у контексту породица раздвојених услед имиграција, у поређењу с тумачењем које истој тој теми даје ЕСЉП. То је очигледно из читавог низа питања на која овде вреди указати:

 

• Улога културних и друштвених норми у признавању породичних односа миграната који траже спајање породице: у горе наведеном предмету Бенжамен Нгамби и Мари-Луиз Небол, Комитет је заузео експлицитан став о потреби да се шире дефинише појам „породице” у контексту спајања породица миграната. Културне специфичности и обичаји који владају у земљама порекла миграната често имају знатан удео у обликовању породичних односа, у том смислу да и везе између чланова породице који не спадају у оно што према западним параметрима чини „ужу породицу” или „породично језгро” често могу имати велики значај. Слично томе, непостојање формалних аранжмана или института који сведоче о одређеном породичном статусу такође не мора увек бити одлучујуће. У том смислу, Комитет за људска права, у ставу 6. тачка 4, наводи следеће: Комитет подсећа да се израз „породица” у смислу овог пакта мора широко тумачити тако да обухвати све оне који чине породицу онако како се породица схвата у друштву о коме је реч […] Заштита такве породице није нужно укинута […] непостојањем формалних брачних веза, посебно онда када постоји локална пракса или обичај склапања обичајних брачних заједница.

 

• Релевантност илегалног боравка у одредишној земљи: У предмету Мохамед Ел-Ичу против Данске, на пример, Комитет тврди да „незаконитост” подносиочевог боравка у земљи, у коју је ушао да би био са својим оцем не утиче на чињеницу да је он развио породичне везе не само са својим оцем већ и са својом полубраћом и њиховом мајком, и то ничим не доводи у питање чињеницу да је он, услед тога научио локални језик и развио одређене везе с локалном културом и друштвом. То је, по свему судећи, благонаклонији приступ од приступа ЕСЉП, о коме ће доле бити више речи, где се свесни избор неког лица да се настани у једној земљи и остане у њој упркос томе што нема одговарајући имиграциони статус сматра чиниоцем који утиче на степен заштите признат породичним плановима сачињеним у тој земљи, који се оцењују као „неизвесни”.

 

У предмету Мохамед Ел-Ичу против Данске,[2] подносилац саопштења („аутор”, према терминологији Комитета за људска права) млађи је син разведених родитеља који живи у Мароку, званично под старатељством мајке, али се о њему практично брину његови баба и деда. Његов отац се преселио у Данску, где је основао нову породицу, али је наставио да подржава подносиоца и финансијски и емоционално, кроз сталне посете и телефонску комуникацију. Упркос томе, подносилац је остао под искључивим старатељством своје мајке. Због тога су локалне власти одбиле његов захтев да се споји са оцем у Данској. Када се његова мајка такође преудала, она је пристала да се старатељство пребаци на оца, овлашћујући га на тај начин да затражи да се преиспита његов захтев за спајање породице. Међутим, одговор на захтев је поново био негативан, уз образложење да отац нема довољно ресурса којима би могао да издржава подносиоца. Док су трајали сви покушаји да се оспори одлука локалних власти, подносилац захтева се придружио своме оцу и илегално је боравио у Данској. Иако му је издата дозвола за боравак у Данској до доношења коначног решења по захтеву, то решење је на крају ипак било негативно и наложено му је да напусти земљу.   Подносилац је пред Комитетом за људска права тврдио да је Данска тиме што је одбила његов захтев за спајање породице прекршила његова права на породични живот по члановима 23. и 24. Пакта о грађанским и политичким правима, посебно указујући на то да он као дете има право да добије одговарајућу заштиту од раздвајања, што је Пактом предвиђено. Комитет је констатовао да је, упркос томе што му је одбијен захтев за спајање породице подносилац остао незаконито у Данској. Међутим, Комитет је прихватио да сама та чињеница не умањује вредност његовог односа са оцем, нити везе коју је он током тог периода успоставио у Данској. Констатовано је и да је раздвојеност између оца и сина наступила услед очеве одлуке да се пресели, али да је он све време улагао напоре да се споји са својим сином и да је, чим су се за то стекли услови, добио старатељство. С обзиром на све наведено, Комитет је закључио да је Данска, тиме што је одбила захтев за спајање породице, прекршила права „аутора саопштења утврђена члановима 23. и 24. Пакта због тога што [му] није обезбедила неопходне мере заштите као малолетнику” (став 7. тачка 5).

 

У сценарију чији су актери тражиоци азила и чланови избегличких породица који траже спајање породице, Комитет за људска права је такође изнео своје становиште по коме постоји важна разлика између положаја у коме се налазе те рањиве категорије и општих правила која важе за мигранте у условима раздвојености породица, какав је био претходно описани случај. Предмет Ел Дернави против Либије^[3] представља важан пример у том смислу:

 

У предмету Ел Дернави против Либије, Комитет за људска права УН суочио се са случајем у коме је отац добио избеглички статус у Швајцарској и желео је да му се жена и њихових шесторо деце тамо придруже. При покушају да напусти Либију, женин пасош је одузет и она је била приморана да се врати својој кући. Сви потоњи покушаји које је предузела да би поново добила пасош били су безуспешни. Будући да је отац обезбеђивао средства за породичну егзистенцију, то је значило да жена и деца остају без икаквог битнијег прихода. Комитет за људска права је саопштио да то представља повреду права на породични живот, као и права на слободу кретања. Објаснио је да спорна мера нема никакво разумно оправдање. Осим тога, држава није узела у обзир посебан статус деце, иако је била дужна да то учини. Комитет је искористио прилику да нагласи како државе имају обавезу да осигурају да у таквим околностима породица има на располагању делотворан правни лек, укључујући могућност надокнаде и враћања пасоша жени, као и могућност да она оспори одлуку којом је њој и њеној породици забрањен одлазак.

 

[1] Benjamin Ngambi and Marie-Louise Nébol v. France, CCPR/C/81/D/1179/2003, Комитет за људска права УН, 16. јул 2004, на: http://www.refworld.org/docid/4162a5a46.html

[2] CCPR/C//99/D/1554/2007 Mohamed El-Hichou v Denmark.

[3] El Dernawi v. Libya, No. 1143/2002, UN HRC, CCPR/C/90/D/1143/2002 (2007).