Одлуке СПЕУ у предметима о укидању избегличког статуса и искључењу из њега (одредбе о престанку и искључењу) и њиховом односу с начелом забране протеривања на нивоу ЕУ

Захтев за одлуку о претходном питању који је поднео Врховни управни суд (Чешка Република) 14. јула 2016. ‒ М. против Министарства унутрашњих послова (предмет бр. C-391/16)

Питање које је упућено: Да ли је члан 14. ставови 4. и 6. Директиве 2011/95/ЕУ 1 Европског парламента и Савета о стандардима за квалификовање држављана трећих земаља или лица без држављанства за остваривање међународне заштите за јединствени статус избеглица или лица која испуњавају услове за супсидијарну заштиту и садржај одобрене заштите неважећи зато што крши члан 18. Повеље о основним правима ЕУ, члан 78. став 1. Уговора о функционисању ЕУ и општа начела права ЕУ у смислу члана 6. став 3. Уговора о Европској унији?

То је био захтев за одлуку о претходном питању који је у јулу 2016. године упутио један чешки суд (Врховни управни суд ‒ Nejvyšší správní soud). Чешки суд је упитао СПЕУ да ли је члан 14. став 4. Квалификационе директиве ЕУ, којим се државама чланицама допушта да опозову, пониште или одбију да обнове лицу статус избеглице због његовог криминалног понашања или тога што он представља безбедносни ризик, неважећи у светлу начела забране протеривања. У свом објашњењу чешки суд је указао на то да „обавезујућа природа забране да се лице врати ако би се тим враћањем прекршило начело забране протеривања представља део обавезе да се нико не подвргне мучењу или нечовечном или понижавајућем поступању или кажњавању сагласно члану 3. ЕКЉП и члану 4. и члану 19. став 2. Повеље, а то начело се примењује кад год постоји стварна опасност да би се такво поступање могло догодити услед присилне депортације или изручења.^[1] Већ је примећено да ће одговор СПЕУ на питања чешког суда, који се још увек чека, „бити од пресудног значаја за будући развој права ЕУ”, јер би он у смислу тумачења могао да изазове отклон у односу на апсолутни карактер забране протеривања.[2]

СПЕУ - C-57/09 и C-101/09 Савезна Република Немачка против Б. и Д.

У овом предмету СПЕУ је дао смернице за то како треба примењивати одредбе о искључењу. Чињеница да је лице о коме се у овом предмету ради било припадник једне организације и да је активно подржавало оружану борбу те организације није аутоматски представљала озбиљан разлог да се може сматрати да су поступци тог лица „тешко кривично дело противно међународном праву” или „дела која су у супротности са циљевима и начелима УН“.

И једна и друга наведена класификација искључиле би то лице из заштите коју пружа статус избеглице. Појединачна процена чињеница карактеристичних за сваки случај понаособ мора бити основ на коме ће се утврдити да ли постоје озбиљни разлози да се сматра да је лице о коме је реч криво за такве поступке или кривична дела. Ту процену треба спровести како би се установило да ли радње које је извршила наведена организација испуњавају услове садржане у тим одредбама и да ли се индивидуална одговорност за извршење тих радњи може приписати одређеном лицу, водећи рачуна о стандарду доказивања који је потребан на основу члана 12.  став 2. Директиве. СПЕУ је такође додао да основ за искључење из избегличког статуса не зависи од тога да ли лице представља актуелну претњу за државу чланицу у којој се оно налази, нити од процене сразмерности у односу на конкретан предмет.

СПЕУ- C-373/13, Х. Т. против Савезне Покрајине Баден Виртемберг

**Овај резиме је преузет и делимично приређен из Европске базе података о праву азила EDAL   

У овом предмету радило се о пољу дејства члана 21. Квалификационе директиве у односу на одступање од заштите од протеривања и могућности укидања боравишне дозволе која је издата некој избеглици по основу члана 24. те директиве.

Х. Т. је био турски држављанин курдског порекла, који је затражио азил у Немачкој због својих политичких активности у избеглиштву којима је подржавао Радничку партију Курдистана (ПКК). Године 1993. признат му је избеглички статус и добио је трајну дозволу боравка. Доцније је Х. Т. осуђен, сагласно унутрашњем праву Немачке, због тога што је прикупљао новчана средства за ПКК (та организација је у Немачкој забрањена) и што је учествовао на њеним састанцима.  Донето је решење о његовом протеривању којим му је претходно издата боравишна дозвола аутоматски престала да важи. Извршење тог решења је одложено због снажних породичних веза које је Х. Т. имао у Немачкој и због тога што је он и даље уживао статус избеглице.

Немачки суд се обратио СПЕУ са следећим претходним питање: да ли се може  сматрати да чланство лица у таквој врсти организације активира право државе чланице да оствари своје дискреционо овлашћење и укине том лицу већ издату избегличку дозволу боравка на основу тога што се то лице разумно може сматрати „опасношћу по безбедност државе или, након што је осуђено правноснажном пресудом за нарочито тешко кривично дело, […] опасношћу за заједницу, у том смислу да треба да буде подвргнуто протеривању сагласно члану 21. Квалификационе директиве”.

СПЕУ је тумачио две групе основа за губитак дозволе боравка која су наведена у члану 21: „разуман основ” за веровање да избеглица о којој је реч представља безбедносни ризик и „уверљиви разлози који се тичу националне безбедности или јавног реда”. Ти појмови се не дефинишу ближе у Директиви, а верзије текста Директиве на различитим језицима разликују се међу собом. Зато је СПЕУ прешао на тумачење тих правила у општем контексту Директиве ‒ заштите људских права и развоја заједничке политике. По мишљењу СПЕУ, протеривање избеглице је „крајња мера” када више нема никакве друге могућности за заштиту националне безбедности или јавности. Због тога што може имати „драстичне” последице по избеглицу, сама та мера подлеже „ригорозним условима”.

Подршка некој терористичкој организацији уврштеној на списак приложен уз Заједничку позицију Савета 2001/931/ЦФСП од 27. децембра 2001. у вези с применом конкретних мера за борбу против тероризма, у верзији која је била на снази у то време, може представљати један од „убедљивих, непобитних разлога националне безбедности или јавног реда” у смислу члана 24. став 1. Директиве 2004/83, чак и ако нису испуњени услови утврђени у члану 21. став 2. те директиве. Како би дозволу боравка претходно издату избеглици могли да ставе ван снаге, на основу члана 24. став 1. те директиве, на основу тога што тај избеглица подржава такву терористичку организацију, надлежни органи су ипак дужни да спроведу, под надзором националних судова, индивидуалну процену конкретних чињеница које се тичу поступака како организације, тако и самог избеглице о коме је реч. Ако држава чланица одлучи да протера избеглицу чија је боравишна дозвола стављена ван снаге, али одложи извршење те одлуке, ускраћивање приступа повластицама зајемчених Поглављем VII те директиве није у складу са истом том директивом, осим ако је реч о изузетку који је изричито прописан у њеном самом тексту.