Правило тумачења члана 4. Повеље ЕУ о основним правима у ситуацијама враћања утврђено у предмету Н. С. и М. Е.

Спојени предмети C-411/10 и C-493/10 по представкама Н. С. и М. Е. против комесара за избегличке захтеве и министра правде, равноправности и реформе правосуђа 

У овом предмету СПЕУ је разматрао да ли је са чланом 4. Повеље сагласна одлука о враћању подносилаца представке (држављана Авганистана, Ирана и Алжира) у прву земљу у коју су незаконито ушли ‒ Грчку ‒ сходно Уредби „Даблин III” и не водећи рачуна о њиховим тврдњама да њихов повратак изазива опасност од протеривања и ланчаног протеривања, злостављања или прекида поступка по захтеву за азил, као и о наводима које су изнели у погледу неадекватности услова у грчком систему азила, како у смислу поступка, тако и у смислу прихвата.

Делимично прихватајући пресуду коју је ЕКЉП изрекао у предмету М. С. С, СПЕУ је утврдио да право ЕУ онемогућује да се аутоматски претпостави и из тога изведе закључак како држава чланица [која је за то одговорна сагласно Даблинском систему] поштује основна права [EU]. Сагласно томе, у контексту враћања у неку државу чланицу ЕУ, члан 4. Повеље (забрана мучења, нечовечног и понижавајућег поступања или кажњавања) мора се тумачити у том смислу да државе чланице [...]не могу пребацити тражиоце азила у „надлежну државу чланицу” [...] ако морају бити свесне да систематске мањкавости у процедури за одобравање азила и у условима прихвата тражилаца азила у тој држави чланици представљају основане разлоге за уверење да би се тражилац азила суочио са  стварном опасношћу од тога да ће бити подвргнут нечовечном или понижавајућем поступању у смислу те одредбе (став 104).

Шираз Баик Мирза против Канцеларије за имиграцију и држављанство, предмет C‑695/15 PPU^[1]

Резиме питања и пресуде  (приређено на основу приказа чињеница који је садржан у пресуди СПЕУ у ставу 21. и даље):

У овом предмету СПЕУ је разматрао положај у коме се нашао г. Мирза, пакистански држављанин који је незаконито ушао у Мађарску из Србије 2015. године. По уласку у Мађарску, г. Мирза је тамо поднео захтев за међународну заштиту, а онда је напустио место боравка које му је одређено, због чега је Канцеларија за азил обуставила поступак разматрања његовог захтева сматрајући „да је захтев прећутно повучен” (члан 28. став 1. тачка (б) Директиве о поступцима азила). Када су чешке власти пресреле г. Мирзу у тренутку када је покушао да преко Чешке стигне у Аустрију, издат је захтев да Мађарска „поново прихвати” г. Мирзу, сагласно члану 18. став 1. тачка (ц) Уредбе „Даблин III”, што је Мађарска прихватила.

Тада важећим мађарским правом било је предвиђено да нови захтев за азил г. Мирзе може да буде подвргнут претходном испитивању прихватљивости, што може резултирати тиме да подносилац представке буде враћен у Србију а да се и не приступи разматрању суштине његовог захтева, будући да је Србија, према мађарском праву, била категорисана као „сигурна трећа земља”. Други захтев за азил који је поднео г. Мирза у суштини је одбачен уз образложење да он није доказао да постоје посебне околности услед којих Србија у његовом случају не може представљати сигурну земљу. Г. Мирза је уложио жалбу на ту одлуку тврдећи да би он, по повратку у Србију, био суочен са опасностима. Поступак је  прекинут док СПЕУ не разјасни питања права ЕУ која су у датом случају спорна.

Разматрајући, између осталог, понашање чешких власти које су вратиле подносиоца захтева у Мађарску, а да нису претходно прибавиле конкретне информације о томе каква су мађарска правила о пребацивању тражилаца азила у сигурне треће земље, СПЕУ је установио да члан 3. став 3. Уредбе „Даблин III” не спречава да се тражилац азила пошаље у сигурну трећу земљу када држава чланица која спроводи то пребацивање подносиоца захтева у надлежну државу чланицу није била обавештена током процедуре за поновни прихват о правилима која владају у тој другој држави чланици у вези са слањем подносилаца захтева у сигурне треће земље [...]. Овај предмет изазива неслагања зато што допушта држави чланици која врши пребацивање тражиоца азила у државу која је надлежна или одговорна сагласно Уредби „Даблин III” да примени мање ригорозан надзор, чак и онда када није добила никакве претходне информације о томе да ли можда постоји опасност од протеривања због праксе те друге земље чланице у погледу сигурне треће земље.