Основни и напредни онлајн курс о азилу и миграцијама > ПОГЛАВЉЕ III - ОСНОВНИ КУРС > Начело забране протеривања и његова примена сагласно праву ЕУ > Начело забране протеривања у пракси СПЕУ по Квалификационој директиви

О аутоматском суспензивном дејству правних лекова којима се оспорава предложено враћање у трећу земљу у којој наводно постоји опасност од протеривања

Као што ће даље у тексту бити ближе размотрено у вези са праксом ЕСЉП у односу на забрану протеривања, једна од кључних карактеристика када се разматра питање заштите од ризичног враћања јесте доступност правних лекова са суспензивним дејством, тј. оних правних лекова који могу одложити извршење одлуке о враћању и самим тим спречити настанак потенцијално ненадокнадиве штете лицу које треба да буде враћено.

У склопу ЗЕСА, то се питање уређује у Директиви о поступцима азила 2013/32, којом је замењена Директива 2005/85, у члану 46 (право на делотворан правни лек пред судом), којим се од државе чланице ЕУ изискује да дозволи подносиоцима захтева да остану на њеној територији док не истекне рок за подношење жалбе, као и до завршетка поступка по жалби. Аутоматско право да останка на територији те државе искључено је за подносиоце „одређених врста неоснованих и неприхватљивих захтева”, о којима жалбени орган доноси одлуку разматрајући сваки захтев појединачно.^[1]

СПЕУ је разматрао који то услови морају да постоје да би се отворило питање потребе за постојањем правног лека који има суспензивно дејство и чије дејство такође мора бити аутоматско. Предмет X и Y, који је размотрен у наставку текста, представља важан пример у том смислу.

 

X и Y против државног секретара за безбедност и правосуђе (предмет Ц-180/17)[2]   Захтев за одлуку о претходном питању односи се на значење и поље дејства заштите од протеривања у директивама ЕУ о поступцима азила и о враћању. Предмет се односио на питање да ли правни лек за оспоравање одлуке о враћању сагласно Директиви о враћању и Директиви о поступцима азила мора имати аутоматско суспензивно дејство ако лице које треба да буде враћено тврди да би се у том случају радило о озбиљној опасности од кршења начела забране протеривања.[3] Претходно питање које је било постављено: 1. Да ли члан 13. Директиве 2008/115/ЕЗ (Директиве о враћању) […] у вези са члановима 4, 18, 19. став 2. и чланом 47 [Повеље ЕУ] треба тумачити тако да жалба, ако је унутрашње законодавство предвиђа у поступку против мере у којој је садржана одлука о враћању у смислу члана 3. став 4 [Директиве о враћању], према праву ЕУ мора имати аутоматско суспензивно дејство када држављанин треће земље тврди да би извршење одлуке о враћању имало за последицу озбиљну опасност од повреде начела  забране протеривања? […] Да ли у таквом случају треба одложити протеривање држављанина треће земље о коме је реч до истека рока за подношење жалбе, или, ако је жалба већ поднета, до доношења одлуке по њој, а да држављанин треће земље о коме је реч при том не мора да поднесе посебан захтев у том смислу? 2. Да ли члан 46 [Директиве о поступцима азила] у вези са члановима 4, 18, 19. став 2. и чланом 47 [Повеље ЕУ] треба тумачити на тај начин да жалба, ако је унутрашње законодавство предвиђа у поступку против одбијања захтева за признавање међународне заштите, према праву ЕУ, мора имати аутоматско суспензивно дејство? Другачије речено, да ли у таквом случају треба одложити протеривање подносиоца захтева до истека рока за подношење жалбе или, ако је та жалба већ поднета, док се не донесе одлука о њој, а да подносилац захтева о коме је реч не мора у том смислу да поднесе посебан захтев? 3. Да ли је за постојање таквог аутоматског суспензивног дејства још увек релевантно то да ли је захтев за међународну заштиту, који је био разлог за тужбу, а касније и за жалбу, одбијен због неког од разлога који су наведени у члану 46. став 6. Директиве 2013/32/ЕУ? Алтернативно, да ли тај захтев важи за све врсте одлука које су везане за азил, а наведене су у тој директиви? ** Захтев за одлуку о претходном питању је поднет и сада се чека пресуда СПЕУ.

 

Пресуда у том предмету биће донета на темељу досадашње праксе СПЕУ у вези с тим питањем, уз посебно позивање на предмет Муса Абдида,^[4] у коме је СПЕУ стао на становиште да се чланови 5. и 13. Директиве 2008/115/ЕЗ  [Директиве о враћању], у вези са члановима 19. став 2. и 47. Повеље основних права ЕУ и чланом 14. став 1. тачка (б) те директиве морају тумачити у том смислу да не допуштају да домаће законодавство не предвиђа правни лек са суспензивним дејством на одлуку којом је држављанину треће земље оболелом од тешког обољења наложено да напусти територију државе чланице, када би извршење те одлуке могло изложити тог држављанина треће земље озбиљној опасности од тешког и неповратног погоршања његовог здравственог стања.

У предмету Мердад Гезелбаш против државног секретара за безбедност и правосуђе,^[5] СПЕУ је разјаснио могућност да се правило о суспензивном дејству правних лекова прошири на случајеве пребацивања сагласно Уредби „Даблин III”. Установивши да члан 27. став 3. Уредбе „Даблин III” не пружа аутоматско суспензивно дејство захтеву тражиоца азила да се одложи извршење одлуке о његовом пребацивању по тој уредби, СПЕУ је приметио да у ситуацијама које су упоредиве са ситуацијом из датог предмета, члан 27. став 3. мора да се тумачи у том смислу да, у ситуацији налик на ону из главног поступка, тражилац азила може у склопу правног лека против одлуке о свом пребацивању да се позове на неправилну примену критеријума за одређивање надлежности из поглавља III наведене уредбе, […] (став 61).

 

[1] Европска унија: Европска агенција за основна права, Приручник из европског права у области азила, граница и имиграције ‒ издање за 2014, стр. 102.

[2] X, Y v. Staatssecretaris van Veiligheid en Justitie, бр. C-180/17, захтев за одлуку о претходном питању који је упутио Државни савет (Холандије) 7. априла 2017.

[3] Директива о поступцима азила, члан 46. став 6:

У случају одлуке:

(a) да је захтев очигледно неоснован сагласно члану 32. став 2. или да је захтев неоснован према члану 31. став 8, осим у случајевима када се такве одлуке темеље на околностима из члана 31. став 8. тачка (х);

(б) да је захтев неприхватљив сагласно члану 33. став 2. тачке (а), (б) или (д);

(ц) о одбијању поновног разматрања предмета подносиоца захтева након што је претходно разматрање било обустављено сагласно члану 28;

(д) о одбијању разматрања или непотпуном разматрању захтева према члану 39,

суд је овлашћен да одлучује о томе може ли подносилац захтева остати на територији државе чланице, на захтев подносиоца захтева или по службеној дужности, ако таква одлука доводи до престанка права подносиоца захтева да остане у држави чланици и ако у таквим случајевима домаће законодавство не предвиђа право подносиоца захтева да остане у држави чланици до доношења одлуке по правном леку.

[4] Centre public d’action sociale d’Ottignies-Louvain-La-Neuve v. Moussa Abdida, предмет бр. C-562/13.

[5] Mehrdad Ghezelbash v Staatssecretaris van Veiligheid en Justitie, предмет бр. C-63/15.