Начело забране протеривања и његова примена сагласно праву ЕУ

Када је реч о начину на који ЕУ разуме начело забране протеривања, посебно су значајне следеће одредбе и инструменти:

1. Члан 78. став 1. Уговора о функционисању ЕУ;
2. Чланови 18. и 19. Повеље Европске уније o основним правима;
3. Заједнички европски систем азила и Квалификациона директива;
4. Судска пракса о забрани протеривања и о Квалификационој директиви;
5. Директива о враћању.

Као што је већ истакнуто, на међународном нивоу начело забране протеривања сада представља темељну гарантију против тешких повреда људских права које наступају услед одлуке о протеривању или враћању. Одраз све ширег прихватања тог начела јесте и чињеница да је заштита од протеривања такође попримила централно место у режиму основних права ЕУ, што се огледа како у уговорима ЕУ (примарном праву ЕУ), тако и у разним документима који спадају у секундарно право ЕУ. У суштини, снажно инкорпорирање забране протеривања у право ЕУ такође је одраз међународне обавезе која је заједничка за све земље чланице ЕУ, што је поменуто у преамбули Повеље ЕУ о основним правима и одраз је посвећености ЕУ и земаља чланица заштити међународних људских права и основних слобода.^[1]

У инструментима примарног права ЕУ, укључујући и Уговор о ЕУ, као и Уговор о функционисању ЕУ и Повељу о основним правима, повиновање начелу забране протеривања у складу са Женевском конвенцијом и другим инструментима изричито је утврђено у члану 78. став 1. Уговора о функционисању ЕУ (када је реч о опредељености за успостављање Заједничког система азила ЕУ). Забрана протеривања такође се заснива на члановима 18. (право на азил уз поштовање правила из Женевске конвенције) и 19. (заштита у случају удаљења, протеривања или изручења) Повеље. У Повељи се изричито забрањује да се лице врати у државу у којој постоји озбиљна опасност да ће бити подвргнуто смртној казни, мучењу или другом нечовечном или понижавајућем поступању или кажњавању. За материјално поље дејства начела забране протеривања подједнако су важне одредбе садржане у члановима 2. и 4. Повеље ЕУ о основним правима којима се у право ЕУ инкорпорирају међународно прихваћена начела о праву на живот и забрани мучења и нечовечног или понижавајућег поступања или кажњавања.

У конкретном контексту азила и миграција, начело забране протеривања је попримило делимично аутономну димензију у инструментима секундарног права ЕУ, уредбама и директивама које су у тој области донеле институције ЕУ. Тако Квалификациона директива^[2] и Директива о враћању^[3] изричито забрањују протеривање у својим члановима 21, односно 5. Правне тековине ЕУ које се односе на азил прошириле су групу лица обухваћену заштитом од протеривања (субјективно поље дејства), као и врсте штете од којих, како се тумачи, штити начело забране протеривања (материјално поље дејства). Циљ тих одредаба јесте развој заједничке политике азила, супсидијарне заштите и привремене заштите како би било могуће понудити одговарајући статус свим држављанима трећих земаља којима је потребна међународна заштита и обезбедити да се поштује начело забране протеривања.^[4]

[1] Члан 53. Повеље и Уговор о функционисању ЕУ, критеријуми за приступање ЕУ (Критеријуми из Копенхагена), сагласно члану 49. и 6. став 1, где се помиње очување људских права.

[2] Директива ЕУ 2011/95/EU Европског парламента и Савета од 13. децембра 2011. о стандардима за квалификовање држављана трећих земаља или лица без држављанства за остваривање међународне заштите, за јединствени статус избеглица или лица која испуњавају услове за супсидијарну заштиту и о садржају одобрене заштите (Квалификациона директива ЕУ) (EU Directive 2011/95/EU of the European Parliament and of the Council of 13 December 2011 on standards for the qualification of third-country nationals or Stateless persons as beneficiaries of international protection, for a uniform status for refugees or for persons eligible for subsidiary protection, and for the content of the protection granted (EU Qualification Directive)).

[3] Директива Савета ЕУ бр. од 16. децембра 2008. о заједничким стандардима и поступцима у државама чланицама за враћање држављана трећих земаља са незаконитим боравком (Директива о враћању) (COUNCIL DIRECTIVE 2008/115 on common standards and procedures in Member States for returning illegally staying third-country nationals (Returns Directive)).

[4] Цео тај пасус могућно је наћи у: Чињенице о ЕУ,  Заједнички европски систем азила, Трећа реформа (Factsheet on the EU, The Common European Asylum System, Third Reform), PE 580.866, стр. 3 на адреси: http://www.europarl.europa.eu/RegData/etudes/PERI/2017/580866/IPOL_PERI(2017)580866_EN.pdf.