Сажетак

Три режима који се узајамно преклапају, а који су описани горе, се примењују истовремено у свим државама чланицама ЕУ, као и у неким државама које нису чланице ЕУ, у мери у којој оне прихватају систем који је предвиђен правом ЕУ. Европске земље које нису чланице ЕУ немају обавезу да примењују правне тековине ЕУ које се односе на азил; оне само морају да поштују своје обавезе по Женевској конвенцији и по ЕКЉП (и по другим релевантним међународним инструментима). Паралелна примена ова три режима је правно захтевна. Важно је истаћи да је чланом 53. ЕКЉП прописано да ниједна одлука која пружа мањи степен заштите људских права од оног који се захтева било којим међународним инструментом који обавезује државу не може бити у складу с ЕКЉП.

Обавезе националних власти – граничне полиције, службеника који одлучују о азилу, судија, законодаваца: Људи који имају потребу за међународном заштитом сусрећу се с државним органима у различитим ситуацијама, и у тим ситуацијама држава према њима има како материјалне, тако и процесне обавезе. Државни службеници и судије морају да познају материјалне и процесне захтеве не само применљивог домаћег права, већ и оне који су утврђени релевантном праксом европских судова.