Појава појединаца који траже азил у другој држави последица је пропуста њихових држава порекла да поштују своју обавезу да своје држављане заштите од забрањеног поступања. До оваквих ситуација може доћи када сама држава злоставља своје држављане, као и када она није кадра или вољна да их заштити од аката злостављања недржавних актера. Злостављање од стране државе или уз њену прећутну сагласност или њен пропуст да своје држављане заштити од злостављања понекад доводи до толико тешких ситуација да су њени држављани принуђени да напусте своје домове, а често и своје породице, и затраже заштиту (азил) у другој држави. Они су стога познати као „тражиоци азила“. Када до тога дође и лице које бежи од злостављања азил затражи из разлога који су релевантним међународним стандардима препознати као легитимни, то лице испуњава услове да му буде пружена међународна заштита („азил“), а нарочито заштита од враћања у земљу порекла. Тим људима се потом додељује нека врста азила у земљи која их прими. У Европи постоји неколико облика „азила“, који су приказани у тексту који следи.
Државама је међународним правом забрањено да сопствене држављане протерују са своје територије,[1] али опште право државе да са своје територије удаљи лица која нису њени држављани представља једно од кључних својстава суверенитета.[2] Државе су, међутим, у обавези да штите лица која траже азил а чији је захтев за заштиту основан. Ова међународноправна обавеза према људима којима је потребна међународна заштита[3] стога у знатној мери задире у једно од кључних својстава државног суверенитета.
[1] Документ за дискусију Канцеларије Високог комесара Уједињених нација за људска права, Протеривање странаца по међународном праву људских права (Discussion paper, Expulsions of aliens in international human rights law), Женева, септембар 2006, стр. 1.
[2] Ibid.
[3] Високи комесар Уједињених нација за избеглице (УНХЦР), Заштита избеглица: водич кроз међународно избегличко право (Refugee Protection: A Guide to International Refugee Law), 1. децембар 2001.