Основни и напредни онлајн курс о азилу и миграцијама > ПОГЛАВЉЕ V - ОСНОВНИ КУРС > Анализа – Колективна протеривања према ЕКЉП

Општа начела која проистичу из праксе ЕСЉП, поље дејства одредбе и њена примена на протеривања спроведена у различитим контекстима

Треба истаћи да се пракса ЕСЉП у вези са чланом 4. Протокола број 4. односи на мере протеривања које погађају како тражиоце азила, тако и илегалне економске мигранте који припадају мањинским етничким заједницама или који су у рањивом положају. Та одредба не прави разлику између миграната који бораве законито и оних који бораве незаконито на датој територији, већ обухвата све оне који немају стварно право на држављанство у некој држави, без обзира на то да ли само пролазе кроз ту земљу или тренутно бораве у њој или у њој имају стално боравиште, без обзира на то да ли су то избеглице или су то лица која су земљу ушла на сопствену иницијативу, или су то лица без држављанства или лица која поседују неко друго држављанство (пресуда у предмету Хирши Џама против Италије (став 174)

У једном од првих предмета који се односио на то питање, Андрић против Шведске, а тицао се протеривања у Хрватску и Босну и Херцеговину етничких Хрвата који су избегли из Босне и Херцеговине, а који су имали и босанско и хрватско држављанство, ЕСЉП је почео да дефинише свој приступ према колективном  протеривању, тако што је формулисао своје кључно начело, у складу с којим чињеница да известан број странаца добије сличне одлуке у вези са својим захтевима за азил не би требало да доведе до закључка да се ту радило о колективном протеривању ако је сваком лицу о коме је реч пружена могућност да, на индивидуалној основи, изнесе аргументацију против свог протеривања надлежним органима.

 

Андрић против Шведске Овај предмет се тицао протеривања у Хрватску и Босну и Херцеговину етничких Хрвата из Босне и Херцеговине који су имали и босанско и хрватско држављанство. Они су, након што су побегли из Босне и Херцеговине, затражили азил у Шведској. Шведске имиграционе власти су одбиле њихове захтеве и издат је налог за њихову депортацију. Подносиоци представке су се жалили по основу члана 3. (забрана нечовечног или понижавајућег поступања) Конвенције и члана 4. Протокола број 4. уз Конвенцију. Међутим, ЕСЉП је представку прогласио неприхватљивом на основу тога што је закључио да је у овом конкретном предмету сваки подносилац представке поднео индивидуални захтев за азил имиграционим властима и био у могућности да изнесе аргументацију против своје депортације у Хрватску. Према томе, власти нису размотриле само општу ситуацију, већ су размотриле и предисторију сваког подносиоца представке и све опасности с којима би се он суочио ако би био враћен. Штавише, власти су донеле индивидуална решења о сваком захтеву за азил, узимајући у обзир положај сваког појединца. ЕСЉП је прогласио представку неприхватљивом према члану 4. Протокола број 4, будући да је била очигледно неоснована. У одлуци у овом предмету је разрађена дефиниција колективног протеривања која је у међувремену постала устаљена а по којој колективно протеривање означава сваку меру надлежних органа којом се странци као група приморавају да напусте земљу, осим ако се таква мера доноси након и на основу разумног и објективног испитивања конкретног случаја сваког појединачног странца припадника те групе.

 

 

У још једном значајном предмету, Чонка против Белгије, који се тицао удаљења из Белгије словачких држављана ромског порекла, који су у Словачкој били на мети расистичких напада, а да полиција није предузела никакве кораке поводом тих напада, ЕСЉП је применио критеријуме разрађене у предмету Андрић, али је овог пута закључио да је, с обзиром на конкретне околности датог предмета, недостатак процесних гарантија био толико снажно изражен да у пракси није било могућно спровести индивидуалну процену сваког појединачног случаја услед чега је дошло до повреде члана 4. Протокола број 4.  

Ово је била прва одлука ЕСЉП која се тицала колективног протеривања Рома. Овом одлуком ЕСЉП је укључио нови елемент који се узима у обзир приликом оцене да ли је у пракси повређен члан 4. Протокола бр. 4, приметивши да, чак и кад је индивидуална ситуација сваког лица које се враћа разумно и објективно размотрена – као што је то горе био случај – контекст извршења решења о протеривању има улогу у одлучивању о томе да ли је поштован члан 4. Протокола бр. 4.  У предмету Чонка ЕСЉП је узео у обзир следеће елементе: запажање да су политички органи који су били умешани у тај случај и у прошлости издавали упутства за спровођење сличних операција протеривања; да није било приступа адвокату; да су захтеви за азил које су поднели подносиоци представке непотпуно размотрени. Најкарактеристичније је то да су налози за депортацију, иако су били донети као индивидуалне мере, били идентично формулисани у том смислу да је индивидуална процена постојала само у форми, а не и у суштини мере протеривања. То начело данас представља важан елемент процене која се спроводи на основу члана 4. Протокола број 4.

Образложење ЕСЉП је, како се чини, представљало нови искорак када је реч о питањима терета доказивања: када предмет prima facie потпада под члан 4. Протокола број 4, терет доказивања пребацује се на државу, која је онда дужна да докаже да није дошло до повреде права. ЕСЉП је установио да му поступак који су спровели [државни органи] није омогућио да отклони све сумње да је то протеривање могло бити колективно (види стр. 127, Мол и Мередит, Азил и Европска конвенција о људским правима.

ЕСЉП је нарочито истакао да ни у једној фази поступка у периоду од доставе позива странцима да дођу у полицијску станицу до њиховог протеривања нису пружена довољна јемства да су личне околности сваког од тих лица биле истински и појединачно узете у обзир (види став 63. пресуде у предмету Чонка . Аргументација ЕСЉП наводи на закључак да је он, чини се, прихватио да је од кључног значаја да релевантни поступци које власти успостављају садрже одговарајућа јемства, како  би се доказало да је сваки појединачни случај разматран засебно − чиме би се, одагнала и опасност од колективног протеривања.

 

Чонка против Белгије Резиме је приређен на основу текста Брошуре ЕСЉП  о члану 4. Протокола број 4. уз ЕКЉП Подносиоци представке у датом предмету били су словачки држављани ромског порекла. Побегли су из Словачке где су, како су тврдили, били изложени расистичким нападима у којима полиција није била вољна да интервенише. Подносиоцима представке је упућен позив да дођу у полицијску станицу како би допунили своје захтеве за азил, а онда су ухапшени како би били враћени у Словачку. Подносиоци представке су се пре свега жалили на околности свог хапшења и на протеривање у Словачку. ЕСЉП је заузео став да је у датом предмету био повређен члан 4. Протокола број 4, примећујући да поступак протеривања није садржао довољне гарантије које би посведочиле да су истински и појединачно размотрене личне околности сваког појединца. ЕСЉП је поново нагласио начело и дефиницију колективног протеривања формулисане у наведеној одлуци у предмету Андрић против Шведске, додајући при том важан елемент према коме, чак и ако је постојала истинска појединачна процена околности, сам контекст извршења налога о изручењу такође игра одређену улогу када се утврђује да ли је поштован члан 4. Протокола број 4. По становишту ЕСЉП, поступак који су примениле белгијске власти не омогућује Суду да отклони сваку сумњу у то да је протеривање могло бити колективно. На то додатно утиче неколико чинилаца: Политичке власти су већ раније давале упутства надлежном органу да спроводи те врсте операција; Од свих странаца о којима је реч затражено је да у истом тренутку дођу у полицијску станицу; Налози који су им уручени и у којима је од њих захтевано да напусте територију, као и налози за њихово хапшење били су идентично формулисани; Странцима је било веома тешко да ступе у контакт са адвокатом; Поступак разматрања захтева за азил није био до краја спроведен.   У пресуди у овом предмету се стога наглашава чињеница да процесни детаљи, попут поменутих, имају кључни значај када се утврђује да ли је дошло до повреде члана 4. Протокола број 4.