Делотворно ”у пракси и у праву”

Поред горњих одлика, одавно је утврђено начело да се делотворност неког правног лека у смислу Конвенције процењује на основу тога да ли тај правни лек постоји и у праву и у пракси (између осталог, Илхан против Турске [Велико веће], Представка бр. 22277/93, став 97).

Два аспекта значења (у праву и у пракси) која се дају појму „делотворности” у смислу ове одредбе у суштини захтевају да правни лек о коме је реч постоји у унутрашњем праву и да исто тако, када се примени, стварно произведе дејство тако што ће спречити или исправити наводну повреду права. У том циљу, придаје се значај и општем правном и политичком контексту у коме ти правни лекови функционишу, као и личним околностима подносиоца представке.^[1]

У Смерницама СЕ се, на пример, наводи у вези с превентивним правним лековима да такви лекови морају да би били делотворни у пракси, [inter alia] бити у стању да спрече настављање и даље трајање наводне повреде права […].^[2] Tо је посебно битно онда када се разматрају правни лекови против решења о враћању, јер се тиме спречавају ризици којима би појединац био изложен уколико би био враћен.

[1] Савет Европе – Комитет министара – Водич добре праксе у погледу унутрашњих правних лекова у коме су цитиране пресуде у предмету Đorđević v. Croatia, Представка бр. 41526/10, став101; Van Oosterwijck v. Belgium, Представка бр. 7654/76, ставови 36–40.

[2] Ibid.