Основни и напредни онлајн курс о азилу и миграцијама > ПОГЛАВЉЕ V - НАПРЕДНИ КУРС > Начела међународног и регионалног права о правним лековима за оспоравање одлука о враћању

Стандарди и судска пракса према ЕКЉП

Према ЕКЉП, право на делотворан правни лек уређено је чланом 13. и сврха те одредбе јесте заштита појединца од доказивих повреда његових права по Конвенцији. Одредба гласи како следи:

 

Свако коме су повређена права и слободе предвиђени у овој Конвенцији има право на делотворан правни лек пред националним властима, без обзира јесу ли повреду извршила лица која су поступала у службеном својству.

 

Утврђујући то право, ЕСЉП настоји да у пракси спроведе суштину права и слобода по Конвенцији у каквом год да су она облику утврђена у унутрашњем правном поретку.^[1] Како се сугерише у наведеном исказу, тај члан није засебна, самостална одредба, већ се мора разматрати у вези с наводном повредом једног или више супстанцијалних права по Конвенцији.

 

Из перспективе враћања, горње начело поприма контекст у склопу Двадесет смерница о присилном враћању Савета Европе – о коме је горе било речи – где Смерница бр. 5. (о правним лековима у вези с решењима о враћању) почива на схватању да члан 13. ЕКЉП, сагледан у вези са [неком супстанцијалном одредбом ЕКЉП], пре свега, чланом 2, чланом 3, чланом 8. Конвенције или чланом 4. Протокола бр. 4. уз Конвенцију, налаже да државе морају појединцу о коме је реч ставити на располагање стварну могућност да оспори решење о враћању и да сва релевантна питања притом уз довољно процесних јемстава и темељно размотри одговарајући домаћи форум који ужива адекватна јемства независности и непристрасности (Шебашов против Летоније /Shebashov v Latvia/ (Одлука) бр. 50065/99, Ал-Нашиф против Бугарске /Al-Nashif v Bulgaria/, Представка бр. 50963/99, став 133).

 

Да би био у складу с Конвенцијом, правни лек по члану 3. мора испунити низ општих начела.

 

Пре свега, право на делотворан правни лек није доступно у вези са сваком наводном повредом Конвенције, без разлике, већ само у вези са оним тврдњама које се сматрају „доказивима”, тј. у вези с тврдњама које имају одређени степен основаности. У вези с тим питањем, Водич Савета Европе за члан 13. прецизира да ЕСЉП иако досад није понудио прецизну дефиницију „доказивости”, он је у више наврата поновио да правни лек треба да буде на располагању само за оне тврдње које су „доказиве”.^[2] У Водичу СЕ даље се каже да питање да ли је нека тврдња о повреди права доказива треба решавати у светлу конкретних чињеница и природе правног питања или правних питања која се том тврдњом покрећу. Међу чиниоцима који се сматрају релевантним када треба установити да ли се нека тврдња о повреди права може сматрати доказивом, на темељу судске праксе ЕСЉП, Водич Савета Европе указује на доказе које предоче подносиоци представки, као и друге разлоге који зависе од специфичних чињеница и околности датог предмета.

 

У вези с тим питањем, европски Програм едукације о људским правима и азилу за правнике (Human Rights Education for Legal Professionals – HELP) и ЕКЉП утврђују да, како би једна тврдња о повреди права била доказива, није неопходно да је повређено супстанцијално право (Леандер против Шведске, став 79), а притом се додаје да је тврдња доказива ако није очигледно неоснована у смислу члана 35. став 3. тачка (а) ЕКЉП и у том смислу се подудара – у извесној мери – са питањем прихватљивости (представке).^[3]

 

У том смислу се суштина своди на делотворност којом се утврђује конкретно коришћење и утицај правног лека. Опште је правило да правни лек мора бити делотворан како у пракси, тако и у праву.^[4]

 

У свом Водичу о том питању Комитет министара Савета Европе утврђује општа начела и захтеве које један правни лек мора испунити да би се сматрао „делотворним” према стандардима Конвенције, као и специфичне захтеве које треба испунити у случајевима када се ради о правном леку против решења о враћању и протеривању. С обзиром на интерпретативну вредност тог водича, на њега ћемо се у наредним одељцима у великој мери ослањати.^[5]

 

Предмет Хлаифија и други против Италије (Представка бр. 16483/12) – став 268 … правни лек чије постојање налаже члан 13. мора бити „делотворан” како у пракси, тако и у праву. „Делотворност” једног „правног лека” у смислу члана 13. не зависи од извесности повољног исхода за подносиоца представке. Исто тако, „власти” које се помињу у тој одредби не морају нужно бити судске „власти”.[6]

 

У истом том духу: ...чак и ако један правни лек сам за себе не испуњава у потпуности све захтеве утврђене у члану 13, то је могуће постићи здруженим дејством свих правних лекова утврђених у унутрашњем правном поретку (Хлаифија, став 268; Кудла/ Kudła/, став 157. и Хирши Џама и други, став 197).

 

Делотворност неког правног лека такође зависи од чињеничног контекста у коме се он изјављује; чиниоци као што је понашање власти и њихов одговор на правни лек могу битно утицати на способност правног лека да произведе очекивано дејство. С тим у вези ЕСЉП је саопштио да дејство [правног лека] не сме бити неоправдано спутано чињењем или нечињењем власти тужене државе (Чакиџи против Турске, Представка бр. 23657/94, став 112).^[7]

 

Како би се сматрао компатибилним с горе наведеном дефиницијом по Конвенцији, правни лек мора задовољити и формалне и суштинске захтеве. Ако не испуњава формални и супстанцијални захтев, правни лек се може сматрати неадекватним за заштиту појединца од кршења његових права.

 

Треба додати да чак и онда када у конкретном случају нема позивања на члан 13, на процесне пропусте може да се укаже на разне друге начине. У том смислу програм HELP Савета Европе о азилу и ЕКЉП,^[8] подсећа на то да процесна јемства у контексту повратка могу проистећи и из процесног дела члана 3, као и члана 4. Протокола бр. 4. и члана 1. Протокола бр. 7. уз Конвенцију. И члан 3. и члан 4. Протокола бр. 4, који су релевантни за ово поглавље, сматрају се члановима који садрже и процесни елемент, што Европском суду за људска права омогућује да размотри наводне процесне пропусте чак и онда када се подносилац представке није засебно позвао на право на делотворан правни лек.

 

После сумарног прегледа општих одлика делотворних правних лекова према ЕКЉП, следи пододељак у коме ћемо се ближе позабавити неким аспектима који су посебно релевантни у контексту враћања.

 

[1] Abdolkhani and Karimnia v Turkey, Представка бр. 30471/08, став 111; Ilias and Ahmed v. Hungary, Представка бр. 47287/15, став 98.

[2] Athanassoglou and ors v Switzerland, Представка бр. 27644/95, став 58, где се цитира Пресуда у предмету Boyle and Rice v the UK, 27. април 1988, Series A бр. 131, стр. 23, став 52.

[3] Курс о ЕКЉП и азилу, који су заједнички припремили Програм HELP Савета Европе и УНХЦР (CoE HELP Course – Asylum and the ECHR).

[4] Ibid., 115.

[5] Савет Европе – Комитет министара – Водич добре праксе у односу на унутрашње правне лекове (Guide to good practice in respect of domestic remedies), Генерални директорат за људска права и владавину права, Савет Европе, 2013.

[6] Такође и Ilias and Ahmed v. Hungary, Представка бр. 47287/15, став 98.

[7] Савет Европе, Програм HELP, Курс: Азил и ЕКЉП, у коме се цитира Пресуда у предмету Çakici v. Turkey, став 112.

[8] Савет Европе, Програм HELP, Курс: Азил и ЕКЉП.