Облик правног лека и власти којима је он поверен

Сам по себи прилично концизан члан 13. не прописује конкретан облик који правни лек треба да има, па самим тим не обавезује државе на унапред утврђене судске или управне мере.^[1] Иако Конвенција не садржи конкретан захтев у том смислу, и сматра се да државе користе унутрашње поље слободне процене у коме одлучују како ће испуњавати своје обавезе, у Водичу Савета Европе констатује се да је то дискреционо право инхерентно ограничено природом права о коме је овде реч, што утиче на врсту правног лека који је држава дужна да обезбеди.^[2]

Слично томе, власти којима је поверена надлежност да приме захтев за правни лек, када се подносилац захтева на то позове, не морају бити судске власти. И у вези с том тачком ЕСЉП препушта држави да утврди власт која је надлежна да разматра предмет, уз ограничење да надлежни орган мора преиспитати правни лек тако да је могућно проценити његову делотворност. У контексту миграција и враћања, у предмету Илијас и Ахмед против Мађарске, ЕСЉП је разјаснио да (98) „власт” која се помиње у тој одредби [не мора] нужно бити судска власт; међутим, ако то није судска власт, њена овлашћења и јемства која она пружа морају бити релевантна за одлучивање о томе да ли је правни лек о коме је реч делотворан.

[1] Савет Европе – Комитет министара – Водич добре праксе у односу на унутрашње правне лекове (CoE - Committee of Ministers - Guide to good practice in respect of domestic remedies): Питање правосудне природе правног лека није одлучујуће. На пример, констатовано је да, у одређеним околностима, управна средства могу да се покажу делотворнима (цитат из: Torreggiani and Others v Italy,  став 51 и Norbert Sikorski v. Poland, Представка бр. 17599/05, став 111).

[2] Ibid., такође види De Souza Ribeiro v France, Представка бр. 22689/07, став78: Обим обавеза високих страна уговорница по члану 13. разликује се зависно од природе притужбе коју у својој представци износи подносилац. Државе имају одређено поље дискреционог одлучивања када је реч о начину на који испуњавају своје обавезе по тој одредби (види Jabari v. Turkey, Представка бр. 40035/98, став 48, ECHR 2000‑VIII). Међутим, правни лек који је предмет захтева у члану 13. мора бити „делотворан” у пракси као и у праву (види Kudła, горе наведено, став 157); Budayeva and Others v. Russia, Представка бр. 15339/02 и даље, став 190–191.