Основни и напредни онлајн курс о азилу и миграцијама > ПОГЛАВЉЕ V - НАПРЕДНИ КУРС > Начела међународног и регионалног права о правним лековима за оспоравање одлука о враћању

Инструменти ”меког права” Савета Европе (осим ЕКЉП)

У свом документу Двадесет смерница о присилном враћању, Комитет министара Савета Европе утврдио је важне смернице о стандардима и начелима које државе морају поштовати када спроводе одлуке о враћању. Када је реч о праву на правни лек, ваљало би размотрити Смерницу бр. 5.

 

Смерница бр. 5. Правни лек против решења о враћању

 

1. У решењу о враћању или у поступку доношења решења о враћању лице на које се то решење односи има право на делотворан правни лек пред надлежним властима или органом састављеним од чланова који су непристрасни и којима је зајамчена независност у раду. Надлежна власт или орган има овлашћење да преиспита решење о враћању, што обухвата и могућност привременог обустављања од извршења.
2. Правни лек о коме је реч садржи следећа процесна јемства и карактеристике:

• рокови за изјављивање правног лека не смеју бити неразумно кратки;
• правни лек мора бити доступан, што, пре свега, подразумева да, онда када лице на које се односи решење о враћању не поседује довољно новчаних средстава да плати потребну правну помоћ, оно ту правну помоћ добија бесплатно, у складу са одговарајућим унутрашњим правним прописима о правној помоћи;
• ако лице на које се решење о враћању односи тврди да ће то враћање довести до повреде његових људских права, онако како је то утврђено у Смерници 2. став 1, правни лек треба да предвиђа да се помно размотре те тврдње.

3. Изјављивање правног лека има суспензивно дејство онда када лице на које се решење о враћању односи изнесе уверљиву тврдњу да ће ако буде враћено, бити подвргнуто поступању које се коси с његовим људским правима утврђеним у Смерници бр. 2. став1.

 

Права на чије се повреде указује у Смерници бр. 2. став 1. обухватају, у релевантном делу текста:

 

1. стварна опасност од извршења смртне казне или излагања мучењу или нечовечном или понижавајућем поступању или кажњавању; б. стварна опасност од тога да ће лице бити убијено или подвргнуто нечовечном или понижавајућем поступању или кажњавању чији ће починиоци бити недржавни актери, ако власти у земљи повратка, странке и организације које контролишу државу или знатан део територије државе, укључујући и међународне организације, нису у могућности или нису вољне дa пруже одговарајућу и делотворну заштиту; или ц. остале ситуације које према међународном праву или унутрашњем праву оправдавају доделу међународне заштите.

 

Горе наведена одредба уводи неке од основних појмова на којима почива право на правни   лек у контексту решења о враћању:

 

1. Потреба за помним разматрањем решења о враћању када лице на које се то решење односи тврди да ће бити изложено опасности од тешке повреде његових права, као горе.
2. Када се уверљивом тврдњом докаже да постоје такве опасности, потребно је да правни лек има суспензивно дејство како би се осигурало да лице на које се решење односи буде заштићено од потенцијално непоправљиве штете.

 

Горе наведене смернице и судска пракса ЕСЉП су међу собом комплементарни, па је захваљујући томе ЕСЉП у својој судској пракси користио и даље развијао исте те стандарде, што ће бити објашњено у наредним одељцима.