Међународни пакт о грађанским и политичким правима и општи коментари уз њега

Иако ћемо се у овом поглављу углавном усредсредити на стандарде и судску праксу ЕСЉП у вези са овим питањем, било би корисно да укратко подсетимо на међународне стандарде којима се уређује право на делотворан правни лек и његово дејство у контексту одлука о враћању.

Међународни пакт о грађанским и политичким правима, главни уговор који сe налази у законодавном оквиру УН, а тиче се заштите људских права, као и Општи коментари Пакта садрже важне одредбе о наведеној теми. Међународни пакт садржи опште правило по коме признаје право на „делотворан правни лек” сваком лицу чија су права и слободе по Међународном пакту били прекршени, као и право да им се обезбеди да надлежне власти поступе у складу са сваким усвојеним правним леком (члан 2. став 3. тачке а и ц). Када је реч о странцима, применљивост Међународног пакта потврђена је чланом 2. став 1, којим се државе уговорнице Пакта обавезују да признају права која су њиме утврђена свим појединцима који се налазе на њиховој територији и потпадају под њихову власт, без икаквог разликовања (члан 2. став 1), што значи да ту никаквог утицаја нема миграциони статус лица о коме је реч.^[1]

У основном тексту Пакта не утврђују се детаљно услови на основу којих се правни лек може сматрати „делотворним”, нити се прави разлика између повреде права у сваком појединачном случају.

У целини узев, према Пакту, странци су заштићени од одлука о протеривању или враћању чланом 13, у коме се прописује основни садржај релевантног правног лека, уз напомену да, по правилу, странац на кога се односи одлука о враћању мора имати могућност да истакне разлоге против [свог] протеривања и да се од стране надлежне власти или једног или више лица нарочито означених за то његов случај преиспита, у коју сврху ће имати заступника.

[1] Међународни пакт о грађанским и политичким правима, Општи коментар бр. 15: Положај странаца према Пакту утврђен на 27. седници Комитета за људска права, 11. априла 1986.