Пре но што пређемо на релевантне стандарде по ЕКЉП, у овом одељку ћемо испитати правни оквир ЕУ.
Према праву ЕУ, право на делотворан правни лек утврђено је чланом 47. Повеље Европске уније о основним правима. Тај члан се тумачи у том смислу да садржи право на правичну и јавну расправу (члан 47. став 2). У предмету „Маркс и Спенсер” против комесара за царине и акцизе /Marks and Spencer plc v. Commissioners of Customs & Excise/, СПЕУ је разјаснио одредбу садржану у другом ставу члана 47, утврђујући начело по коме свако има […] право да пред домаћим судовима покрене поступак против Државе […] не само онда када Директива није примењена или када је погрешно примењена већ и онда када унутрашње правне мере којима се исправно спроводи Директива нису у пракси примењене на начин који омогућује да се оствари онај резултат ради чијег је остваривања Директива усвојена.
Тај члан представља опште јемство свакоме коме су повређена права и слободе зајемчени правом Уније, а не указује изричито на азилантске или мигрантске ситуације. Треба нагласити да се члан 6. ЕКЉП (право на правично суђење) не примењује на питање у вези са азилом/миграцијама јер се права у тој области не сматрају „грађанским правима”, па самим тим нису обухваћена наведеном одредбом. Стога се у земљама чланицама ЕУ том питању може приступити само са становишта заштите коју пружа члан 47. Повеље ЕУ јер на обим поља његовог дејства не утиче наведено ограничење.
Право на делотворан правни лек у специфичном контексту азила и миграција засебно је инкорпорирано у различите инструменте који, сви заједно, чине Заједнички европски систем азила (ЗЕСА), пре свега у измењену Директиву о поступцима доделе азила (члан 46. те директиве).
Шира применљивост члана 47, као и специфичне одредбе ЗЕСА значе да су земље чланице ЕУ према праву ЕУ везане правним стандардима делотворног правног лека и у ситуацијама миграција и азила. То није онако непосредно као што је случај у правном поретку Савета Европе, што ћемо анализирати у одговарајућем одељку овог поглавља.