Приступ ЕСЉП родно заснованом прогону и/ или родно специфичним облицима насиља и злостављања у предметима који се односе на азил

У предмету Џабари против Турске (Представка бр. 40035/98), подноситељка представке, држављанка Ирана, ступила је у емоционалну и сексуалну везу са ожењеним мушкарцем. Када су заједно прошетали улицама, иранска полиција их је ухапсила због тога што је мушкарац био ожењен, па им је стога било забрањено да ступе у такав вид односа и тако се понашају. Подноситељка представке је ухапшена, притворена и подвргнута тесту утврђивања невиности. Када је пуштена на слободу, избегла је из Ирана преко Турске на основу фалсификованог пасоша и на крају је затражила азил од турског Одељења за странце; њен захтев је на почетку одбијен зато што је закаснила с подношењем. Упркос томе што јој је УНХЦР признао избеглички статус због стварне опасности по живот и безбедност с којима се суочила у Ирану, Управни суд у Анкари је одбацио њен захтев да се обустави од извршења решење о депортацији, уз образложење да, између осталог, спровођење тог решења неће нанети ненадокнадиву штету подноситељки представке.

Она се обратила ЕСЉП-у, притужујући се на повреду члана 3. сагледаног засебно и сагледаног у вези са чланом 13. због опасности с којима ће се суочити ако буде депортована. Она се у својој изјави позвала на извештај организације Амнести интернешенел који поткрепљује њену тврдњу да у Ирану за жене које буду проглашене кривима за прељубу постоји ризик да ће бити кажњене смрћу каменовањем. Стога је, како је тврдила, њој требало признати избеглички статус као припадници одређене социјалне групе, тј. групе жена које су прекршиле друштвене обичаје, сходно смерницама УНХЦР о родно заснованом прогањању. Изражавајући осуду због казни које Иран изриче женама у случајевима прељубе, сматрајући да је реч о поступању које је забрањено према члану 3, ЕСЉП је закључио да, према тадашњем стању ствари, није било могућно предвидети никакву промену у иранској пракси или праву у том смислу да би када би била враћена у земљу, подноситељка представке заиста била у опасности да се суочи с горе наведеним поступањем.

У предмету Н. против Шведске, подноситељка представке је поднела захтев за међународну заштиту због реперкусија и претњи које су јој претиле због политичких активности и личног понашања у Авганистану. Пре свега, 10. […] њене активности на плану образовања жена и – у неком тренутку, њено одвајање од мужа и намера да се разведе од њега довели су до тога да у локалној заједници буде означена као „лоша жена”. Као и у предмету Џабари, и овде је подноситељка представке навела да, због тога што одржава ванбрачну везу, ризикује да се суочи с могућом смртном казном уколико се врати у земљу. Између осталог, указала је на то да није у могућности да добије развод у Авганистану. Због тога ју је њена породица одбацила, a мужевљева породица гаји бес према њој. Слично приступу за који се определио у предмету Џабари, ЕСЉП се и у овом предмету позвао на информације УНХЦР о питањима о којима је реч, указујући на писмо које је добио тим поводом и у коме се наводи да „... процена захтева за признавање избегличког статуса Авганистанке која тражи азил треба да узме у обзир посебно рањив положај авганистанских жена, које су суочене с притиском својих породица, целе заједнице и јавности да се повинују понашању према одређеном кодексу понашања. У том смислу, раздвајање од супруга и/или развод остварени у земљи азила могу указивати на прихватање западњачког начина живота и самим тим могу бити схваћени као стварно кршење преовлађујућих друштвених обичаја, што самим тим сведочи о појачаној опасности од прогона sur place по основу вероисповести и/или политичког мишљења, што спада у поље дејства члана 1А(2) Конвенције о статусу избеглица из 1951. године...”. ЕСЉП је на крају закључио да би враћање подноситељке представке у Авганистан представљао повреду члана 3.

Важно је да је у овом предмету (став 56. Пресуде) ЕСЉП придао значај чињеници да је дуготрајни боравак подноситељке представке у Шведској – иако је био илегалан – њој самој омогућио да прихвати „западњачки” начин живота и навике, што би могло указивати – у случају да буде враћена – на њено неповиновање родној улози коју јој приписује авганистанско друштво, тамошња традиција и правни систем. Такође је придат значај чињеници да би подноситељка представке када би била враћена и у случају да буде одвојена од свог супруга, као сама жена била суочена са ограничењима у смислу вођења нормалног друштвеног живота, као и социјалним одбацивањем и дискриминацијом.

У предмету Р. Б. А. Б. и други против Холандије, Представка бр. 7211/06, који је ЕСЉП на крају избрисао са списка представки, захтев за азил подносилаца представке заснивао се на мишљењу да њихово предложено протеривање у Судан излаже њихове две кћерке опасности да буду подвргнуте сакаћењу гениталних органа. Подносиоци представке су тврдили да ту праксу (став 12) треба посматрати као праксу противну члану 3. Конвенције и да власти у земљи неће бити у стању да их заштите од друштвеног притиска. Позивајући се на своју ранију судску праксу у вези с тим питањем (Колинс и Аказиеби против Шведске/Collins, Akaziebie/ (Одлука), Представка бр. 23944/05, Извевбехај и други против Ирске/Izevbekhai/ (Одлука), Представка бр. 43408/08, став 73) и упркос томе што на крају није утврдио повреду права у меритуму, ЕСЉП је потврдио (у ставу 54) да није спорно да подвргавање детета или одрасле особе сакаћењу женских гениталних органа представља поступање које је забрањено чланом 3. Конвенције.