Приступ образовању

У предмету Пономарјови против Бугарске (Представка бр. 5335/05), подносиоци представке су два брата рођена у Казахстану, који су као деца прешли у Бугарску са својом мајком и тамо се уписали у школу. Када су постали пунолетни, али су још увек били у средњој школи, први подносилац представке је обавештен да мора прибавити дозволу како би могао наставити да живи у Бугарској. И он и његов брат на крају су успели да добију боравишне дозволе пошто су узели кредит у банци како би платили тражене таксе. Пре но што су добили боравишне дозволе, школе су наложиле и једном и другом брату да им плате одређене таксе зато што су странци без сталне боравишне дозволе. Браћа су затражила судску ревизију одлуке, али су претходно донета решења у том поступку потврђена. Врховни управни суд је потврдио пресуде нижег суда и стао на становиште да подносиоци представке, чак и након што су добили сталну боравишну дозволу, и даље дугују новац за школарину који је требало да плате онда када нису поседовали боравишне дозволе. Ситуацију је донекле одложило то што је старији брат стекао диплому средње школе за око две године. Други брат је могао да похађа наставу и током тих година за које је његова школа тражила школарину, али га је школа потом онда тужила због тог дуга, тражећи да га исплати. Тужба је прихваћена на обласном суду и другом брату је наређено да плати школарину.

Образовање је право које је непосредно утврђено Конвенцијом у члану 2. Протокола бр. 1. и унутрашње поље слободне процене државе смањује се што је нижи ниво образовања. ЕСЉП је оценио да немогућност приступа средњем образовању спречава појединца да се прилагоди својој околини и има далекосежне последице за његово социјално и економско благостање.

ЕСЉП је установио да је у датом случају био прекршен члан 14. сагледан у вези са чланом 2. Протокола бр. 1. будући да је подносиоцима представке било наложено да плате школарину искључиво по основу свог држављанства и имиграционог статуса. Та разлика у поступању није имала никакво објективно ни разумно оправдање јер браћа нису незаконито полагала право на јавне услуге, нити су одабрала да се настане у Бугарској, већ реално нису била у могућности да пређу у неку другу земљу и наставе своје образовање и били су потпуно интегрисани у бугарско друштво, а ти чиниоци нису били узети у обзир.