Повреда аспекта члана 5: законитост притвора деце миграната, процена расположивих алтернатива и приступ правним лековима

У предмету Мубиланзила против Белгије, о коме је овде већ било говора у вези с правима по члану 3, прва подноситељка представке, конгоанска држављанка, добила је избеглички статус 2001. године да би јој 2003. године била издата неограничена дозвола боравка. Њену кћерку, петогодишњу конгоанску држављанку, у Белгију је довео ујак девојчице, да би се касније придружио својој мајци у Канади. Чим је дошла у Белгију, девојчица је притворена и у притвору је провела два месеца, одвојена од ујака. Касније је депортована у Демократску Републику Конго иако тамо није било ниједног члана породице који би могао да је прими.

ЕСЉП је установио да је прекршено неколико права друге подноситељке представке. Установио је повреду чланова 3. и 8. због неадекватних услова притвора. Када је реч о праву друге подноситељке представке по члану 5, ЕСЉП је констатовао да у белгијском унутрашњем праву нима ниједне одредбе која би се конкретно бавила имиграционим притвором малолетника. Девојчица је била притворена у центру који је био непримерен њеном изузетно рањивом стању. Стога тај притвор није био „законит” у смислу члана 5. Осим тога, када је реч о члану 5. став 4, ЕСЉП је установио засебну повреду права услед понашања белгијских власти, које су издале налог за депортацију детета пре но што је Веће првостепеног суда у Бриселу (Chambre du conseil) изрекло своју одлуку и нису ни у једној фази преиспитале своје решење о депортовању и извршење тог решења предвиђеног дана, упркос томе што жалбени рок од 24 сата, током кога је жалба поднета, још није истекао.

Подробније говорећи, у предмету Мусхаџијева и други против Белгије подносиоци представке, мајка и њено четворо деце, сви руски држављани, пребегли су из Чеченије у Белгију, где су затражили азил. Будући да су прво стигли у Пољску, белгијске власти су настојале да их врате сагласно уредби „Даблин II”. Подносиоци представке су држани у притвору месец дана у „затвореном транзитном центру” до спровођења одлуке о трансферу. Центар није био прилагођен за смештај деце и она су држана у истим условима у којима су боравили одрасли. Њихов захтев за пуштање на слободу је одбијен. Резултати лекарских прегледа указали су на то да су се код деце појавили озбиљни физички и психолошки проблеми услед притвора, што је налагало да хитно буду пуштенa на слободу.

ЕСЉП је установио повреду права деце, али не и повреду права мајке. Оцењено је да „најбољи интереси” и изузетна рањивост деце претежу над њиховим статусом илегалних миграната. Чињеница да су деца била у пратњи мајке није ослободила власти њихове обавезе да ту децу заштите. Иако су лекари изразили забринутост због њиховог стања, подносиоци представке су месец дана држани у затвореном центру који није био пројектован за смештај деце и тиме је био прекршен члан 3.

Будући да су деца била притворена у условима који нису били примерени њиховој изузетној рањивости, ЕСЉП је закључио да тај притвор није био у складу с начелом законитости, па је њиме био прекршен и члан 5. став 1. Међутим, будући да су домаћи судови који су имали ефективну надлежност без одлагања размотрили све жалбе у време док су се подносиоци представке још налазили у Белгији, у датом случају није био прекршен члан 5. став 4.

У предмету Рахими против Грчке, подносилац представке, петнаестогодишњи држављанин Авганистана, стигао је на грчко острво Лезбос. Смештен је на два дана у притвор до протеривања. Грчке власти су саопштиле да је подносиоца представке пратио његов „рођак” Н. М. Касније је подносилац представке ослобођен без икакве подршке. После неколико дана које је провео као бескућник, једна невладина организација му је нашла смештај. Његов захтев за азил је одбијен.

ЕСЉП је установио повреду права подносиоца представке по члановима 3. и 5. Када је реч о члану 3, ЕСЉП је закључио да је подносилац представке био малолетник без пратње, противно тврдњи Државе да је допутовао „с рођаком”. Комитет за борбу против мучења (CPT) и друге невладине организације потврдили су у својим извештајима да је на Лезбосу била рутинска пракса да се пунолетни тражиоци азила држављани Авганистана упишу као „браћа” или „рођаци” малолетних Авганистанаца без пратње. Сами услови притвора такође су представљали „понижавајуће поступање” према члану 3. иако је тај притвор трајао свега два дана: хигијена и инфраструктура су били у супротности с појмом људског достојанства; власти нису узеле у обзир посебне околности подносиоца представке – чињеницу да је он малолетник без пратње – када су донеле решење о његовом притвору. Након што је пуштен на слободу, власти нису предузеле позитивне мере које им налаже члан 3. с обзиром на рањив статус подносиоца представке: није му обезбеђен смештај, социјална или финансијска помоћ, нити су му обезбеђене карте за превоз да напусти Грчку. Никада му није одређен старатељ.

ЕСЉП је такође установио да притвор подносиоца представке није био оправдан са становишта члана 5. став 1. тачка ф) јер он није испуњавао услове „законитости”: није ни на који начин утврђено шта је то што је у најбољем интересу детета; притвор очигледно није био одређен као последња могућа мера; није се ни трагало за алтернативама притвору. Подносилац представке, у начелу, није могао да ступи у контакт са адвокатом; информације које је добио на летку биле су написане језиком који он не разуме. Стога је ЕСЉП закључио да, чак и да су расположиви правни лекови били делотворни, подносилац представке није био у могућности да их користи.