Поред тога што има улогу тумача и надзорног органа, Комитет УН за права детета делује и као квазисудски орган који пресуђује о ваљаном тумачењу Конвенције у специфичним околностима и утврђује да ли су права детета у неком конкретном случају била повређена. Како би омогућиле Комитету да остварује ту функцију, државе морају бити потписнице Трећег факултативног протокола уз Конвенцију за права детета, који омогућује деци (или појединцима који их представљају) да поднесу жалбу Комитету за права детета.[1] Као и када је реч о поступку пред ЕСЉП, тако и у случајевима који се износе пред Комитет за права детета прво морају бити исцрпљени сви унутрашњи правни лекови да би се могла поднети жалба, а сама жалба мора бити поднета у року од годину дана од догађаја који је изазвао повреду права.
По завршетку поступка, међутим, тај поступак пред Комитет за права детета не обезбеђује исти ниво извршења какав постоји код ЕСЉП у том смислу што Комитет за права детета није властан да изрекне опште или појединачне мере како би се исправила повреда, већ може само дати препоруке држави о којој је реч. Ипак, на том правном путу постоји могућност да се затражи да држава уговорница предузме привремене мере које су потребне да би се избегла могућа ненадокнадива штета жртви или жртвама наводних повреда (члан 6). Та одредба је посебно релевантна када је реч о деци тражиоцима азила и деци која су жртве трговине људима јер њихов живот и слобода могу бити угрожени када им прети враћање или у контексту неадекватних аранжмана прихвата (између осталог).
До сада је само у два случаја одлучивано о меритуму; од тих случајева један се односи на азил и његов сажетак следи:
И. A. M. (у име своје ћерке K. И. M.) против Данске (мишљења усвојена 25. јануара 2018) – Повреда чланова 3. и 19. Конвенције о правима детета – o предложеној депортацији у Сомалију новорођене кћерке жене чији је захтев за азил одбачен, уз ризик да девојчица буде подвргнута сакаћењу гениталних органа. Комитет је у својој одлуци подсетио на начело утврђено у Општем коментару бр. 6. (горе), којим је државама уговорницама забрањено да врате дете у земљу где се основано сматра да постоји стварни ризик од наношења непоправљиве штете (детету), који превазилази ризике по члановима 6. и 37. Конвенције. Такође је указано на облике прогона који су специфични само за децу, о којима је горе већ било речи, посебно ако се има на уму да се сакаћење женских гениталних органа помиње као врста таквог прогона. Утицај на права родитеља који имају поступци који се односе на њихову децу, у овом случају на права дететове мајке, такође је узет у обзир. У овом случају, немогућност мајке да се одупре друштвеном притиску и заштити своју кћерку од сакаћења гениталија јер је та пракса која је свеприсутна у земљи оцењена је као изузетно важан чинилац. |
У случају И. Б. и Н. С. (Саопштење бр. 012/2017, Одлука од 27. септембра 2018) радило се о одбијању хуманитарне визе за дете у оквиру поступка усвајања према кафала начелу; где се у својству усвојитеља појављује један белгијско–марокански пар.[2] |
Услед могућности да се Конвенција користи као алтернативни правни пут за изјављивање жалбе у име деце тражилаца азила и друге рањиве деце, појавили су се у последње време и други случајеви у којима се ради о деци мигрантима.[3]
[1] Према стању од 1. јануара 2018. Трећи факултативни протокол ратификовало је 37 држава.
[2] Даље информације о том случају доступне су на: http://juris.ohchr.org/Search/Details/2421
[3] Види пре свега случај DD v Spain (4/2016) о правима деце у поступцима процене узраста – у коме су AIRE центар и друге организације интервенисали у својству умешача, трећег лица: http://www.asylumlawdatabase.eu/en/content/third-party-intervention-dd-v-spain-42016-un-committee-rights-child-interveners