Релевантне одредбе

Поред горе поменутих далекосежних начела, Конвенција о правима детета садржи и низ супстанцијалних и процесних правила која се примењују на децу у миграцијама, како на тражиоце азила, тако и на децу мигранте која нису изразила потребу за међународном заштитом. Та правила обухватају следеће:

• Заштита од одвајања (члан 9): Као опште правило, Конвенција о правима детета штити децу од поступака који доводе до њиховог одвајања од родитеља или чланова породице, осим ако је такво одвајање неопходно у најбољем интересу детета у конкретном случају, као што је случај који подразумева злостављање или запостављање. Заштита према том члану посебно је релевантна за децу која бивају одвојена од родитеља током поступка за доделу азила или миграционих поступака или услед лишења слободе. Наведени члан пружа изричита процесна јемства, као што је право свих заинтересованих страна да учествују у поступку и да изнесу своје мишљење (став 2), и право детета да редовно одржава личне односе и непосредне контакте са оба родитеља, осим ако је то у супротности с његовим најбољим интересима. Та одредба изричито утврђује одвајање као последицу поступака државе, као што је притвор, хапшење, егзил, депортација или смрт (став 4).
• Спајање породице (члан 10): Горе наведено начело заштите од одвајања од породице непосредно утиче на потоње правило према члану 10. Конвенције, којим се уређују захтеви за спајање породице у случајевима у којима се ради о деци. У одредби је утврђено да ће захтеве детета или његових родитеља да уђе на територију државе уговорнице ради поновног спајања породице решавати стране уговорнице […] на позитиван, хуман и експедитиван начин и (став 2) када дете и родитељи живе у различитим државама мора им се, осим у изузетним околностима, осигурати право да редовно одржавају контакте.
• Проналажење породице (члан 22. став 2) – Конвенција утврђује обавезу држава да учествују у међународним напорима за проналажење чланова породице: то обухвата и дужност да се помогне детету избеглици да пронађе родитеље или друге чланове породице ради спајања породице. У случајевима када родитељи или други чланови породице не могу бити пронађени, детету које је лишено породице мора бити пружена иста заштита као и сваком другом детету које је стално или привремено лишено породичне средине из било ког разлога.

• Посебна заштита деце која су привремено или стално лишена породичне средине (члан 20): када су деца привремено или стално лишена породичне средине због спољних околности које не подлежу контроли, њима се, по правилу, обезбеђује алтернативна брига како би се за њих поново успоставило познато окружење. Неки од тих аранжмана које Конвенција утврђује обухватају (став 3) смештај у другу породицу, кафалах према исламском праву, усвојење или, ако је неопходно, смештај у одговарајуће установе за бригу о деци. Приликом разматрања решења, дужна пажња мора бити посвећена потреби за успостављањем континуитета у подизању детета, као и етничком, религиозном, културном и језичком пореклу детета. Та одредба је посебно важна с обзиром на децу тражиоце азила и децу мигранте исламског порекла чији чланови породице или спонзори за кафалах желе да се споје с њима.
• Право на животни стандард који одговара дететовом физичком, менталном, духовном, моралном и социјалном развоју (члан 27) – када је реч о деци тражиоцима азила и деци жртвама трговине људима, која су често суочена са ситуацијама лишавања или немаштине.
• Право на образовање (члан 28) – где се посебно има на уму основно образовање, које државе уговорнице морају учинити обавезним и бесплатним за све. У светлу положаја деце без пратње и раздвојене деце, то право треба читати у вези с правом на заштиту етничких и језичких мањина или релевантним културним и социјалним правима према члану 30.
• Право на заштиту од мучења или других видова окрутног, нехуманог или понижавајућег поступања или кажњавања (члан 37) – имајући на уму да „хапшење, задржавање у притвору или затварање детета морају бити у складу са законом и примењени једино као последња могућа мера, и то на најкраћи могући временски период“, као и начело по коме деца и одрасли морају бити раздвојени у затворским објектима, „изузев уколико се сматра да то није у интересу детета и (дете) има право да одржава контакте са целом породицом”.

• Јемства за заштиту, помоћ и опоравак деце која су жртве трговине људима, искоришћавања и злостављања (чланови 32–36. и 39) – Конвенција признаје и штити децу која су жртве трговине људима или других облика експлоатације и злостављања. Поред тога што им пружа право на заштиту (члан 32. став 1. и 35–36) и поред тога што утврђује одговарајуће обавезе држава да предузму законодавне, управне, социјалне и образовне мере у том циљу, Конвенција садржи изричите одредбе против искоришћавања деце кроз сексуалну експлоатацију и кријумчарење наркотика (чланови 33–34) у различитим облицима које то може да поприми. Будући да искуство трговине људима – као и други широко постављени аранжмани засновани на експлоатацији – често могу подразумевати кршење домаћих кривичноправних одредаба, треба подсетити да постоји начело некажњавања за дела почињена у условима широко схваћене принуде која је инхерентна таквим ситуацијама. Деца за коју се утврди да су жртве (трговине људима) не смеју се кажњавати и морају добити помоћ као жртве тешког кршења људских права (Комитет за права детета, Општи коментар бр. 6).^[1]

Посебна јемства у погледу заштите деце која су оптужена за повреде кривичноправних одредаба утврђене су у члану 40, како у смислу процесних јемстава која морају бити обезбеђена током целог поступка, тако и у смислу обавезе државе да утврди најнижу старосну границу испод које деца не могу бити сматрана способном за кршење кривичног закона (став 3), као и да обезбеде алтернативе смештају у затворене установе, као што су брига, усмеравање, налог за надзор; саветовање, условно кажњавање, старатељство, образовање и програми стручне обуке и друго […].

Сматра се да тешке последице искуства жртве трговине људима, посебно када је реч о деци, намећу држави обавезу да обезбеди дугорочну рехабилитацију деце жртава експлоатације. Према члану 39. (државе уговорнице) морају предузети све одговарајуће мере да подстичу физички и психолошки опоравак и друштвену реинтеграцију детета-жртве: сваког облика занемаривања, искоришћавања или злостављања; мучења или било ког другог облика окрутног, нехуманог или понижавајућег поступања или кажњавања; или оружаног сукоба. Такав опоравак и реинтеграција врше се у условима који подстичу здравље, самопоштовање и достојанство детета.

[1] О питању некажњавања жртава трговине људима и непостојању опште сагласности у погледу кривичних дела из области трговине људима у којима учествују малолетници види такође: члан 8. Директиве ЕУ о спречавању трговине људима: Државе чланице, у складу са основним начелима својих правних система, предузимају потребне мере како би осигурале да надлежна државна тела буду овлашћена да не гоне нити да изричу казне жртвама трговине људима због њихове умешаности у кривична дела које су биле присиљене да почине као непосредну последицу тога што су били жртве неког дела из члана 2 (нагласак наш): члан 4. тачка ц Конвенције Савета Европе о борби против трговине људима: Врбовање, превоз, премештање, сакривање или прихват детета ради искоришћавања сматра се „трговином људима” чак и ако не укључује средства наведена у тачки а овог члана.