Конвенција УН о правима детета и судска пракса Комитета УН за права детета у случајевима у којима се радило о деци мигрантима и деци тражиоцима азила

Конвенција УН о правима детета представља камен-темељац заштите деце на међународном нивоу. Иако та конвенција није инструмент који је специјализован за миграције или азил, она се примењује на децу као групу без обзира на њихову националност или њихов мигрантски статус. Међутим, та конвенција признаје положај деце миграната и деце тражилаца азила као посебне групе у тој категорији и изричито се бави њима, идентификујући посебне потребе и јемства која им треба признати.

Конвенција о правима детета одређеније се бави децом мигрантима и децом тражиоцима азила у члану 22, где се утврђује изричита обавеза држава да заштите децу која траже азил, обезбеђујући да дете које тражи избеглички статус или које се сматра избеглицом у складу с важећим међународним или националним законом и поступком, било да је без пратње, било да је у пратњи родитеља или неке друге особе, добије одговарајућу заштиту и хуманитарну помоћ у уживању права утврђених овом конвенцијом и другим инструментима.

Значење наведене одредбе додатно је разјаснио сам Комитет УН за права детета, који је у свом Општем коментару бр. (2005) о деци без пратње и раздвојеној деци ван земље порекла на следећи начин дефинисао те категорије:

• Став 7. „дете без пратње” (или малолетних без пратње) је, као што је дефинисано у члану 1. Конвенције, дете које је одвојено од оба родитеља и за бригу о њему ниједно лице не сноси примарну одговорност, било по закону било по обичајима.
• Став 8. „раздвојена деца” су, као што је утврђено у члану 1. Конвенције, деца одвојена од оба родитеља или од својих претходних правних старатеља или старатеља по обичају, али не нужно и одвојена од својих рођака. Стога та деца могу бити и деца која имају пратњу другог одраслог члана породице.

Комитет за права детета посветио је различите опште коментаре специфичним потребама те групе: Општи коментар бр. 14 (2013) утврђује да најбољи интерес детета мора бити примарни разлог у свим одлукама која се на њих односе, док општи Општи коментар бр. 12 (2009) утврђује право детета да се чује и његов глас. Општи коментар бр. 6 (2005) о деци без пратње и раздвојеној деци ван њихове земље порекла посебно прецизира све аспекте дечјих мигрантских искустава и признаје деци циљана права.

У новије време Комитет за права детета и Комитет за заштиту права радника миграната су се у заједничким општим коментарима бр. 3. и 4. и 22. и 23. (2017) позабавили општим начелима људских права деце у међународним миграцијама и одговарајућим обавезама држава у земљама порекла, транзита, одредишним земљама и земљама повратка.