Основни и напредни онлајн курс о азилу и миграцијама > ПОГЛАВЉЕ IV - НАПРЕДНИ КУРС > Идентификација жртава трговине људима током поступка доделе азила > Правни елементи који су специјализовани за трговину људима > Регионални ниво

Европска социјална повеља и заштита деце која су жртве трговине људима

Друго важно средство у контексту законодавства на коме почива борба против трговине људима јесте Европска социјална повеља, која представља главни инструмент којим Савет Европе уређује економска и социјална права, између осталог запошљавање, становање и образовање. Циљ Европске социјалне повеље јесте да допуни Конвенцију за заштиту људских права у домену економских и социјалних права будући да је ЕКЉП углавном усредсређена на грађанска и политичка права, па се не бави изричито извесним питањима која имају пресудан значај за рањиве категорије.

 

Повеља садржи неколико чланова који су усмерени на заштиту деце и омладине: члан 7. (право деце и омладине на заштиту, првенствено у смислу права везаних за рад и запошљавање) и члан 17. (право деце и омладине на социјалну, законску и економску заштиту), где је у ставу 1. тачка ц) утврђено да обезбеде заштиту и посебну помоћ државе за децу и младе који су привремено или трајно лишени породичне подршке, што има важне импликације за децу мигранте.

 

За предмет овог поглавља треба посебно указати на члан 7. став 10, у коме је утврђено да обезбеде посебну заштиту од физичких и моралних опасности којима су изложена деца и млади људи, а нарочито од оних опасности које, непосредно или посредно, настају као резултат њиховог рада. Да би се повиновале обавезама из тог члана, државе морају донети конкретне мере за забрану свих облика сексуалне експлоатације деце и борбу против ње тако што ће инкриминисати све акте сексуалне експлоатације, као и друге облике искоришћавања који проистичу из трговине људима или боравка на улици, као што су, између осталог, израбљивање у кући, просјачење, џепарење, ропски рад (сервитут) или вађење органа.

 

Defence for Children International (DCI)/, Жалба бр. 47/2008, Oдлука о меритуму од 20. октобра 2009. године

 

У Жалби је указано на повреду чланова 31. став 2. и 17. став 1. тачка ц) због тога што деци која илегално бораве у Холандији није пружен смештај. Европски комитет за социјална права је закључио да су стране уговорнице дужне, према члану 31. став 2. Повеље, да обезбеде одговарајући смештај деци која се незаконито налазе на њиховој територији докле год су та деца у њиховој надлежности. Свако друго решење било би у супротности с поштовањем њиховог људског достојанства и не би узело у обзир тежак положај и посебну угроженост деце. Комитет је закључио да ситуација у Холандији представља повреду члана 31. став 2.

На основу те пресуде Холандија је проширила смештајне капацитете за породице с децом како би им свима био обезбеђен смештај, а Комитет је у доцнијој контролној процени констатовао да је ситуација у тој земљи усклађена с Повељом.

 

Difference for Children International (DCI) против Белгије, Жалба бр. 69/2011, Одлука о меритуму од 23. октобра 2012. године.

 

Подносилац жалбе организација Дифенс фор чилдрен интернешенел (DCI) тврдила је да се тиме што деци мигрантима и тражиоцима азила није обезбеђен смештај – због претрпаности постојећих прихватних центара – услед чега малолетници који су иначе посебно рањиви постају практично бескућници, крше њихова права на социјалну, законску и економску заштиту (члан 17. став 1) и на заштиту од искоришћавања (члан 7. став 10). Европски комитет за социјална права је нагласио да, иако став 1. Додатка Европској социјалној повељи наизглед ограничава примену тих права на лица која се на територији те земље не налазе незаконито, он не ограничава примену тих одредаба када је реч о малолетницима. Ако би се та права на тај начин ограничила, деца би била изложена повреди права на људско достојанство.

У таквим околностима, Комитет је саопштио да белгијска држава мора да успостави одговарајући правни оквир и обезбеди довољно ресурса како би могла у пракси да спроведе тај оквир. Влада је тиме што је одбила да јемчи смештај малолетним странцима на својој територији повредила њихово право на заштиту по члану 17. став 1.

Када је конкретно реч о изложености деце експлоатацији, Комитет је констатовао да нема довољно доказа на основу којих би се могло закључити да у Белгији постоји широко распрострањено искоришћавање деце за просјачење. Међутим, Комитет је установио повреду члана 7. став 10. на основу тога што су тиме што им је ускраћен смештај ти малолетници – који су услед тога постали бескућници – изложени довољном ризику од експлоатације. Према томе, Белгија није предузела довољно позитивних корака за спречавање те опасности по малолетне мигранте.

 

У предмету Федерација удружења католичких породица у Европи против Ирске/Federation of Catholic Family Associations in Europe (FAFCE)/ (Жалба бр. 89/2013) FAFCE  је затражила од Европског комитета за социјална права да установи како је ниска стопа идентификације деце жртава трговине људима и ниска стопа осуђујућих пресуда изречених починиоцима трговине људима у Ирској доказ да су ирске власти прекршиле члан 17. став 1. Европске социјалне повеље. Комитет је одлучио да то питање размотри са становишта члана 7. став 10. (право деце и омладине на заштиту). Комитет је саопштио да члан 7. став 10. Повеље утврђује позитивну обавезу држава да се боре против сексуалног искоришћавања деце тако што ће успоставити одговарајући законодавни оквир и акциони план за борбу против дечје проституције, дечје порнографије и трговине децом; трговина децом обухвата све облике експлоатације укључујући искоришћавање у домаћинству / радно искоришћавање, просјачење и узимање органа. Тај закон мора бити свеобухватан и делотворан у пракси. Комитет је констатовао да Ирска побољшава резултате у погледу идентификације деце која су жртве трговине људима и да та идентификација представља велики изазов за већину европских држава. Комитет се позвао на извештаје Групе експерата Савета Европе за борбу против трговине људима (Group of Experts on Action against Trafficking in Human Beings – GRETA) и извештаје OEBS-а из 2013. године јер је и у једном и у другом извештају указано на то да ирске власти предузимају одређене напоре, али је наведено да постоје и додатне мере које још треба да предузму. Комитет је пресудио да ниска стопа идентификације и ниска стопа осуђујућих пресуда нису, саме по себи, довољан показатељ повреде члана 7. став 10, као и да тај члан намеће властима држава уговорница обавезу у погледу резултата и средстава за њихово остварење, коју су власти испуниле. Према томе, у датом случају није био прекршен члан 7. став 10.