Основни и напредни онлајн курс о азилу и миграцијама > ПОГЛАВЉЕ IV - НАПРЕДНИ КУРС

Идентификација жртава трговине људима током поступка доделе азила

Трговина људима догађа се онда када људе у сврху експлоатације транспортују различитим средствима из једне у другу земљу или из једног места у друго у оквиру исте те земље, под лажним обећањима, на основу преваре или принуде.

 

Дефиниције тог облика савременог ропства могу се наћи како на међународном нивоу у Протоколу из Палерма за превенцију, сузбијање и кажњавање трговине људским бићима, нарочито женама и децом, тако и на регионалном нивоу у Конвенцији Савета Европе о превенцији и борби против трговине људима 2011/36/EУ.

 

На регионалном нивоу и Конвенција Савета Европе о борби против трговине људима и Директива ЕУ о борби против трговине људима користе сличне формулације у дефинисању трговине људима. Ако као пример узмемо Директиву ЕУ, видећемо да се у њој у члану 2. став 1. утврђује да је трговина људима: врбовање, превоз, трансфер, скривање или примање лица, укључујући размену или пренос контроле над тим лицима помоћу претње, силе или неког другог облика принуде, отмицом, обманом, преваром, злоупотребом овлашћења или положаја беспомоћности, давањем или примањем новца или користи да би се добио пристанак лица које има контролу над другим лицем, у циљу искоришћавања.

 

У случајевима у којима је дете жртва трговине људима, дефиниција се прилагођава специфичним механизмима заштите који се примењују када је реч о деци. У Директиви ЕУ о борби против трговине људима, утврђено је следеће: Када поступање из става 1. обухвата дете, то поступање се сматра кривичним делом трговине људима и онда када није коришћена ниједна радња наведена у ставу 1. (члан 2. став 5), чиме се брише питање пристанка као део елемента кривичног дела.

 

Суштински је важно да се идентификује појединац као жртва трговине људима зато што тек пошто су лица ваљано оцењена, она могу добити делотворан приступ регионалном и међународном систему заштите од трговине људима. Осим тога, ако се неко лице идентификује као жртва трговине људима, активира се обавеза државе да му пружи подршку да му пружи подршку, помоћ и услуге на плану рехабилитације.^[1] Осим тога, идентификација постојећих и потенцијалних жртава трговине људима представља, сама по себи, позитивну обавезу државе.^[2]

 

У неким околностима, појединци који стигну у неку земљу због потребе за међународном заштитом могу или не морају бити у опасности да постану жртве трговине људима услед своје рањивости која је својствена самом положају мигранта. Рањиви мигранти, укључујући тражиоце азила, могу бити посебно у опасности да буду искоришћавани пре, за време и после свог путовања у земљу у којој траже уточиште (у земљу избеглиштва). Они могу постати жртве организатора трговине људима због презадужености или због самих услова путовања. Такође могу бити предмет трговине људима од самог почетка путовања све до доласка у земљу домаћина.

 

Стога је могућно да лице које има потребу за међународном заштитом такође може бити жртва трговине људима, и обрнуто. Због тога правила и стандарде који се односе на заштиту жртава трговине људима не треба читати изоловано. Напротив, да би се обезбедила свеобухватна заштита људских права појединца у невољи, пресудно је важно да законске одредбе из домена борбе против трговине људима прожимају све прописе и секторску политику којима се уређује међународна заштита.

 

У том смислу је суштински важно имати на уму да један статус не укида нити надјачава други статус. Тај статус „двоструке жртве” – и тражиоца азила и жртве трговине људима – само појачава рањивост тражилаца азила, тако да њихове потребе за заштитом и помоћи постају сложеније.

 

У овом одељку овог поглавља бавићемо се управо тим преклапањем између правног оквира борбе против трговине људима и правног оквира међународне заштите, разматрајући практична питања и правне обавезе за лица која су у исто време жртве трговине људима и тражиоци азила или којима је признат статус избеглице, што значи да спадају у простор у коме се те категорије преклапају (nexus).

 

Овај одељак Четвртог поглавља почиње анализом постојећих инструмената за борбу против трговине људима на међународном и регионалном нивоу, а потом прелази на оно што је заједничко азилу и борби против трговине људима, посебно разматрајући оне инструменте на међународном нивоу и нивоу ЕУ у којима се операционализује посебна потреба за заштитом те специфичне групе појединаца.

Широко узев, нека од питања с којима се може суочити лице које је у исти мах и тражилац азила и жртва трговине људима проистичу из његове неадекватне идентификације као жртве трговине људима у контексту поступка за доделу азила или из потпуног непостојања такве идентификације.

 

Како је у овом приручнику већ наведено, да би тражиоци азила добили избеглички статус, они морају имати један од пет признатих основа за прогон према Женевској конвенцији. То што је лице жртва трговине људима није побројано међу основима прогона који изискују међународну заштиту. Искуство тражилаца азила који су истовремено и жртве трговине људима стога се, по правилу, означава формулацијом припадништво посебној друштвеној групи, зависно од конкретних карактеристика положаја појединца о коме је реч. У целини гледано, жртве трговине људима у одређеној земљи – а често и припадници одређеног пола или одређене старосне групе (жене и/или деца) – сматрају се припадницима посебне друштвене групе на основу нивоа стигматизације коме су изложени и суштине ризика којима би били изложени да се налазе у земљи порекла.

 

Мора се указати на то да се, ако јој се одбије захтев за признавање избегличког статуса, жртва трговине људима ипак може квалификовати за друге облике међународне заштите, на пример за заштиту од враћања у потенцијалну опасност сагласно члановима 2. и 3. ЕКЉП, на основу начела забране протеривања (non-refoulement).

 

[1] Чланови 12–15. Конвенције о борби против трговине људима Савета Европе и чланови 11–17. Конвенције ЕУ.

[2] Члан 10. Конвенције Савета Европе о борби против трговине људима.