Конвенција Савета Европе о борби против трговине људима

У мају 2005. године Савет Европе је донео Конвенцију о борби против трговине људима, у циљу даљег развоја дефиниције трговине људима и побољшања приступа тој појави путем јачања заштитних одредаба Протокола из Палерма. Намера Савета Европе да прошири обим заштите од трговине људима утврђена је у члану 2. Конвенције, који гласи како следи: Ова Конвенција ... се примењује на све облике трговине људима, како националне тако и међународне, без обзира да ли је или није повезана са организованим криминалом. Конвенција о борби против трговине људима дистанцира се од „кримоцентричног” приступа Протокола из Палерма и јасно утврђује небитност међународног аспекта природе трговине људима.^[1]

Неке од основних одредаба утврђених у том правном инструменту су: обавеза да се идентификује жртва трговине људима (члан 10), која се односи како на то да се усвоје релевантне законодавне мере, тако и на то да се обезбеди одговарајућа обука и квалификација надлежних органа; право на помоћ право (жртава) ради физичког, психолошког и социјалног опоравка (члан 12); њихово право на опоравак и размишљање у трајању од најмање 30 дана (члан 13), као и њихово право на добијање боравишне дозволе која не угрожава право на тражење и добијање азила (члан 14). Циљ потоње одредбе је отклањање конфликта између Конвенције и међународног права, укључујући међународно хуманитарно право и међународно право које се односи на људска права, а посебно на Конвенцију из 1951. и Протокол из 1967. године, који се односе на положај избеглица и принцип забране протеривања или враћања који је у њима садржан, тамо где се могу применити.^[2]

Осим том одредбом, Конвенција се (другде у тексту) не бави посебним положајем оних лица која су истовремено жртве трговине људима и имају потребу за међународном заштитом.

[1] Савет Европе, Експланаторни извештај уз Конвенцију Савета Европе о борби против трговине људима, став 61.

[2] Члан 40. став 4. Конвенције за борбу против трговине људима.