Основни и напредни онлајн курс о азилу и миграцијама > ПОГЛАВЉЕ III - НАПРЕДНИ КУРС > Релевантна судска пракса СПЕУ у предметима који се односе на спајање породице-специфична питања

Деца и спајање породице у јуриспруденцији СПЕУ

У досадашњим одељцима овог поглавља видели смо да, према судској пракси ЕСЉП, узраст детета у време поступка за спајање породице има једну од кључних улога за утврђивање последица коју ће одлука имати по њега будући да тај узраст указује на зрелост, фазу развоја и прилагодљивост детета. Стога узраст детета битно условљава процену домаћих судова који одлучују о захтевима за спајање породица. Иако се сам ЕСЉП није у својој судској пракси непосредно суочио с тим питањем, вреди се упитати шта се догађа ако дете на које се односи захтев за спајање породице наврши 18 година и постане пунолетно пре окончања поступка. Док предмети из праксе ЕСЉП које смо досад разматрали не указују на директан одговор на то питање, пресуда коју је СПЕУ донео у предмету А. и С. против државног секретара за безбедност и правосуђе  C 550/16 садржи корисну перспективу у том смислу.

 

У том предмету,^[1] СПЕУ је посебно осветлио поље дејства Директиве ЕУ о спајању породице, нарочито у погледу применљивости одредаба које се односе на спајање малолетне деце с родитељима која су – до закључка релевантног поступка – постала пунолетна.

 

У предмету A. и Ц. против државног секретара за безбедност и правосуђе, малолетна кћерка (С) родитеља А стигла је у Холандију и добила је избеглички статус. Док је трајао поступак, она је навршила 18 година. Када је поступак окончан, њени родитељи су поднели захтев за спајање породице сагласно Директиви ЕУ о спајању породице члан 2. тачка ф 2003/86/EЗ. Међутим, тај захтев је одбијен зато што њихова кћерка више није била малолетна. СПЕУ је јасно саопштио да без обзира на то да ли азилант током азилног поступка стекне пунолетство, он мора бити третиран као малолетник од тренутка подношења захтева за азил у надлежној земљи чланици. СПЕУ је нагласио да би другачији закључак подстакао земље чланице да осујећују и одуговлаче азилни поступак док малолетни подносиоци захтева не постану пунолетни, пре но што им се одобри статус избеглице, чиме би они били лишени неких додатних видова заштите који су иначе за њих предвиђени. Према томе, захтев није смео да буде одбијен на основу тога што је кћерка С родитеља А постала пунолетна. Одлука СПЕУ: Члан 2. тачка ф Директиве 2003/86/EЗ од 22. септембра 2003. о праву на спајање породице, сагледан у вези са чланом 10. став 3. тачка (а) исте директиве, мора се тумачити у том смислу да држављанин треће земље или лице без држављанства које је у време уласка на територију земље чланице и подношења свог захтева за азил у тој земљи малолетно, али које, током азилног поступка постане пунолетно и потом добије статус избеглице, мора бити третирано као „малолетно” у смислу наведене одредбе.

 

Када је реч о посебним механизмима заштите које треба обезбедити за децу избеглице у поступцима пресељења (у овом случају реч је о трансферу по „Даблинској уредби”), важан путоказ можемо наћи у предмету (МА, БТ и ДА) против државног секретара за унутрашње послове Уједињеног Краљевства.^[2]

У предмету Р (МА, БТ и ДА),^[3] СПЕУ се суочио са ситуацијом у којој су три малолетника без пратње поднела захтеве за азил у Уједињеном Краљевству, али је претходно двоје од њих троје поднело захтеве у Италији, док је за једног од њих захтев био поднет у Холандији.

 

У датом предмету СПЕУ се позабавио пољем дејства члана 6. став 2. уредбе „Даблин II” (о којој смо у овом поглављу говорили у одељку о праву ЕУ (1.2.2.2) – и њеном еквиваленту по уредби „Даблин III”) o критеријумима за утврђивање надлежности за разматрање захтева за азил који поднесу малолетни мигранти без пратње, ако у земљи чланици није могућно идентификовати ниједног члана породице или рођака. На основу слова Уредбе, у таквим случајевима, „када је подносилац захтева за добијање азила малолетник без пратње”, надлежна је она држава чланица у којој је малолетник поднео свој захтев, али се не прецизира да ли је – ако је поднето више захтева – надлежна земља у којој је поднет први захтев за азил или она у којој је малолетно лице поднело „најновији” захтев за азил (ставови 48–49).

 

С обзиром на посебну рањивост малолетника без пратње и имајући на уму утврђено дестабилишуће дејство које на њих могу имати дуги процесни рокови, СПЕУ је установио да у случајевима попут овога ту одредбу треба тумачити у том смислу да је надлежна земља чланица она у којој тренутно борави подносилац захтева за азил. Другачији закључак био би у супротности с начелом примарне важности најбољих интереса детета и начелом по коме се приступ малолетника систему азила не сме непотребно одлагати.

 

[1] Case C-550/16, A, S v Staatssecretaris van Veiligheid en Justitie.

[2] C-648/11, MA, BT and DA v Secretary of State of the Home Department.

[3] R (MA, BT and DA) , C-648/11 R.