Однос између лишења слободе и ограничења слободе кретања и значај квалификације у домаћем правном оквиру

Лишење слободе и ограничење слободе кретања представљају различите правне институте које, међутим, није увек једноставно разликовати. Стога је за примену одговарајућих стандарда у поступцима пред домаћим органима од изузетног значаја став Европског суда за људска права о односу између лишења слободе и ограничења слободе кретања. Према устаљеној пракси Суда,^[1] у случајевима када није јасно да ли је неко лице лишено слободе у смислу да треба применити члан 5. Европске конвенције или је пак у питању ограничење слободе кретања из члана 2. Протокола број 4, квалификација се не врши позивањем на квалификацију у домаћем праву, већ се у обзир узимају стварна ограничења која су наметнута особи у питању. Као што произлази из приказаних међународних стандарда, потребно је у обзир узети све околности ситуације у којој се лице налази, а нарочито су од значаја тип, трајање, ефекти и начин примене конкретне мере, област у којој је кретање ограничено, обим друштвених контаката који су лицу дозвољени, могућност лица да напусти место без обавештавања власти, обавеза подношења извештаја, санкција у случају непридржавања обавеза, карактер установе у коју је лице смештено, постојање елемената принуде, специфичност ефеката које мера има на појединца,… Као што произлази из приказаних међународних стандарда, потребно је у обзир узети све околности ситуације у којој се лице налази, а нарочито су од значаја тип, трајање, ефекти и начин примене конкретне мере, област у којој је кретање ограничено, обим друштвених контаката који су лицу дозвољени, могућност лица да напусти место без обавештавања власти, обавеза подношења извештаја, санкција у случају непридржавања обавеза, карактер установе у коју је лице смештено, постојање елемената принуде, специфичност ефеката које мера има на појединца

[1] Де Томасо против Италије, представка број 43395/09, пресуда од 23. фебруара 2017, [ВВ], став 80; Гузарди против Италије, представка број 7367/76, пресуда од 6. новембра 1980, став 93; Ранцев против Кипра и Русије, представка број 25965/04, пресуда од 7. јануара 2010, став 314; Станев против Бугарске, представка 36760/06, пресуда од 17. јануара 2012, [ВВ], став 115.