Основни и напредни онлајн курс о азилу и миграцијама > ПОГЛАВЉЕ I - НАПРЕДНИ КУРС > Ситуације у којима може бити прекршено право тражиоца азила на приступ терирорији државе ради тражења заштите и легитимност таквих кршења сагласно правним инструментима ЕКЉП и праву ЕУ > Заустављање на граничним прелазима и приступ поступку подношења захтева за азил > Стандарди према ЕКЉП

Операције контроле копнене границе

У предмету Н. Д. и Н. T. против Шпаније, о коме ћемо касније у тексту говорити у контексту „принудног удаљења са границе”, ЕСЉП је испитао поступке шпанске пограничне полиције (Guardia Civil) услед којих су на граници задржани и сместа враћени мигранти који су 2014. године покушали да уђу у шпанску енклаву Мелиља тако што су се попели преко граничне ограде. Тај случај је отворио неколико питања у вези са остваривањем јурисдикције у подручјима за које се наводи да нису део географске територије државе – као што су гранични прелази – па се стога тврди да ту треба искључити одговорност државе за поступке који се тамо предузимају. О тим питањима ће бити говора касније у тексту, а уз то ће се размотрити суштинска и процесна јемства на која полажу право лица која су у датом случају колективно враћена.

 

Паралелно с тим, ЕСЉП се позабавио и позитивним обавезама власти, у датом контексту пограничне полиције, и тај предмет нам, као такав, омогућује да утврдимо општа начела понашања граничара у сличним случајевима, где су чињенице упоредиве.

Наведени предмет изричито упућује на релевантне стандарде ЕУ из Директиве о враћању и Директиве о заједничким поступцима за признавање азила, као и из Законика о шенгенским границама, који су у основним цртама већ предочени у овом тексту, при чему је посебно указано на специфична процесна јемства на која имају право тражиоци азила на граници, као и на одговарајуће дужности граничара.

 

Притужба (садржана у представци) суштински се односила на то што су припадници Цивилне гарде (став 12) ухапсили и сместа вратили подносиоце представке и друга лица у сличној ситуацији, а да их претходно нису идентификовали, нити су им пружили прилику да изнесу захтеве указујући на своје личне околности нити омогућили да добију правну помоћ, помоћ преводиоца или здравствених радника упркос томе што су подносиоци представке изричито захтевали да такву помоћ добију. Представке су анализиране кроз призму забране „колективног протеривања” сагласно члану 4. Протокола бр. 4. (види Пето поглавље претходног Приручника). 

 

У својој оцени ЕСЉП је стао на становиште да је понашање шпанских власти, а пре свега пограничне полиције, било такво да је могло отворити питања по основу члана 13. (право на делотворан правни лек) у вези са чланом 4. Протокола бр. 4. у неколико аспеката. ЕСЉП је закључио да су подносиоци представке, тиме што нису били идентификовани и, a fortiori, тиме што ни на који начин нису испитане њихове личне околности, били практично лишени могућности да изнесу своју аргументацију или да поднесу захтев за азил или за неку другу врсту заштите и тако уђу у земљу. Осим тога, ЕСЉП је констатовао да подносиоци представке нису били упућени на формалне административне или судске процедуре пре но што су враћени. Тренутно се тај предмет разматра пред Великим већем.