Основни и напредни онлајн курс о азилу и миграцијама > ПОГЛАВЉЕ I - НАПРЕДНИ КУРС > Ситуације у којима може бити прекршено право тражиоца азила на приступ терирорији државе ради тражења заштите и легитимност таквих кршења сагласно правним инструментима ЕКЉП и праву ЕУ

Поступање на граници и разматрање захтева за азил у убрзаном поступку

У уводном одељку овог поглавља указали смо на то да појмови „поступак (разматрања) захтева за азил” и „убрзаног поступка решавања захтева за азил” (измењена Директива о заједничким поступцима за признавање азила члан 31. став 8) представљају варијанте редовног поступка решавања захтева за азил. Те варијанте су оправдане у одређеним условима зависно од величине прилива избеглица и његове специфичне динамике. У смислу права ЕУ, сматра се да се тражилац азила налази на територији државе чак и ако се налази „на граници, у територијалним водама или у транзитним зонама земље чланице” (измењена Директива о заједничким поступцима за признавање азила, Преамбула, тачка 25). То широко тумачење „територије” у смислу права азила ЕУ оправдава усвајање и примену свих тих путева. 

Као „специјални” поступци азила, погранични и убрзани поступак, по правилу, карактеришу се краћим роковима (рок од четири недеље за обраду захтева од тренутка његовог подношења) и грубљом проценом потреба за заштитом, услед чега може да дође до кршења индивидуалних процесних јемстава.

Према својој првобитној замисли, убрзани поступци су били намењени бржем разматрању „очигледно неоснованих захтева” или „захтева проистеклих из злоупотребе”, за које се није сматрало да им је потребно „темељито испитивање на сваком нивоу поступка” због тога што им је недостајао меритум или што им је садржај тако конципиран да доведе у заблуду онога ко доноси одлуку.^[1]

Према садашњем тумачењу, поступање на граници и убрзани поступак омогућују да се и прихватљивост и/или суштина представке (измењена Директива о заједничким поступцима за признавање азила,  Преамбула тачка 38) и чланови 43. и 31. став 8) испитају на граници и на сличним неповољним местима, у складу са специјалним правилима која омогућују да се брже донесе одлука.

Могућност доношења одлука у том контексту треба тумачити у вези с лакшим одлучивањем о враћању на основу негативног решења по захтеву за азил, чиме се избегава да странци уопште уђу на територију (конкретне земље) док се разматра њихов случај. Међутим, када власти не донесу одлуку у року који им је дозвољен измењеном Директивом о заједничким поступцима за признавање азила (четири недеље), држава мора допустити странцу да уђе на њену територију и мора обрадити његов захтев за азил у складу с редовним поступком (члан 43. став 2).

УНХЦР опрезно приступа ризицима од таквих поступака, посебно када је реч о начелу забране враћања (Самба Диуф/Diouf/ C-69/10),^[2] чиме се посебно наглашава то да се могу пренебрегнути индивидуални фактори ризика када се захтеви збирно разматрају, тј. када се не разматрају појединачно.

Да би се спречиле злоупотребе и ризици који су својствени таквим поступцима, право ЕУ предвиђа конкретна јемства и правила која се у датом контексту примењују, признајући − у одређеној мери − специфичне тешкоће које такви поступци могу подразумевати. Инструмент у коме се најближе објашњавају такви стандарди јесте измењена Директива о заједничким поступцима за признавање азила.

 

[1] Европска унија, Резолуција Савета од 30. новембра 1992. о очигледно неоснованим захтевима за азил („Лондонска резолуција”), 30. новембар 1992.

[2] УНХЦР, Саопштење о праву на делотворан правни лек у односу на убрзани поступак за одобрење азила издато у контексту одлуке о претходном питању које је Суду правде Европске уније упутио Управни трибунал Луксембурга у вези с тумачењем члана 39. Директиве о поступцима азила; као и чланова 6. и 13. ЕКЉП, у фебруару 2010, став 5: „потреба да се захтеви за азил решавају на брз и ефикасан начин не може претегнути над делотворним спровођењем забране протеривања”.