Основни и напредни онлајн курс о азилу и миграцијама > ПОГЛАВЉЕ III - ОСНОВНИ КУРС > Начело забране протеривања и његова примена сагласно праву ЕУ

Релевантне одредбе Повеље ЕУ о основним правима

Већ је указано на то да је сагласно Повељи заштита од протеривања изричито утврђена у члану 19. и да је суштински покривена члановима 2, 4. и 18. тог документа.

Чланом 18. утврђује се право на азил уз пуно поштовање правила утврђених у Женевској конвенцији из 1951. године, чиме се обухвата и забрана да се спроводи протеривање из члана 33. Члан 18. гласи:

 Зајемчено је право на азил, уз поштовање правила Женевске конвенције о статусу избеглица од 28. јула 1951. и Протокола уз њу од 31. јануара 1967, као и у складу са Уговором о Европској унији и Уговором о функционисању Европске уније (у даљем тексту: Уговори).  

 

У тексту коментара о члану 18. пре свега је разјашњено шта је основ заштите која је у том члану утврђена. Текст и тумачење члана 18. првенствено настоје да повежу право на азил с постојећим правним тековинама Уније које се односе на азил и са ограничењима утврђеним у Протоколима уз уговоре. Помињање „Уговора” указује на правни основ по члану 78. Уговора о функционисању ЕУ, у погледу циља који се односи на развој заједничке политике азила (види горе).

У складу с приступом који је усвојен када је реч о инструментима који чине заједничку европску политику азила, земља чланица може изабрати да ли ће се придружити или се неће придружити одабраним инструментима, те тако само делимично учествовати у креирању заједничке политике. На пример, Уједињено Краљевство и Ирска учествовале су само у „првој фази” неких инструмената који улазе у састав заједничке европске политике азила, у том смислу да су се придружиле само првобитној, неизмењеној верзији Квалификационе директиве и директива о условима пријема и поступку, док су остале земље чланице ЕУ приступиле измењеним верзијама из 2011. и 2013. године.^[1] Данска не учествује ни у једном од горе наведених инструмената. Међутим, Уједињено Краљевство и Ирска учествују у измењеној Уредби „Даблин III” и у Уредби EURODAC, које такође обавезују земље које припадају шенгенском простору.^[2]

 

Протокол о азилу за држављане земаља чланица ЕУ уз Уговор о ЕУ и Уговор о функционисању ЕУ има за циљ да искључи држављане ЕУ из уживања права на азил у некој другој земљи чланици ЕУ.^[3] Уочено је да је начин на који се у Образложењу уз Повељу о основним правима говори о члану 18, као о одредби која је „у складу са” тим протоколом, „донекле нејасан”.^[4] Исто тако, поред тога што се у тексту члана изоставља било какво помињање тога ко су корисници права на азил,^[5] нејасно је и да ли право (на азил сагласно члану 18) треба признати свакоме […] или само држављанима трећих земаља.^[6]

Чланом 19. се утврђује заштита у случају удаљења, протеривања или изручења на следећи начин:

1. Забрањено је колективно протеривање. 2. Нико не може бити удаљен, протеран или изручен у државу у којој постоји озбиљна опасност да он буде подвргнут смртној казни, мучењу или другом нечовечном или понижавајућем поступању или кажњавању.

Текст коментара о члану 19. у Образложењу уз Повељу о основним правима гласи:

Став 1. овог члана има исто значење и поље дејства као и члан 4. Протокола број 4. уз ЕКЉП, који се односи на колективно протеривање. Његова је сврха да јемчи да је свака одлука утемељена на конкретном испитивању и да ниједна мера не може бити донета ради протеривања свих лица која имају држављанство одређене државе (види такође члан 13. Међународног пакта о грађанским и политичким слободама). Став 2. инкорпорира релевантну праксу Европског суда за људска права у вези са чланом 3. ЕКЉП (види Ахмед против Аустрије, пресуда од 17. децембра 1996, 1996-VI, и Серинг, пресуда од 7. јула 1989).  

 

Сагласно члану 4. Повеље о основним правима ЕУ утврђена је апсолутна забрана мучења и нечовечног или понижавајућег поступања, која се изричито подудара с текстом  члана 3. ЕКЉП.^[7] У сфери азила и миграција та јемства су такође инкорпорирана у члан 19. Повеље, који је подударан члану 4. Протокола број 4. уз ЕКЉП и којим се забрањује колективно протеривање, као и протеривање и изручење у земљу у којој би постојала „озбиљна опасност” да лице које се враћа буде подвргнуто поступању које је у супротности са чланом 4. или у којој би му могла бити изречена смртна казна.

У контексту азила, наведено јемство је изричито инкорпорирано у члан 21. Квалификационе директиве. Међутим, већ је указано на то да постоји потенцијално проблематична тачка у вези с применом члана 19. став 2. у случајевима у којима држављани ЕУ поднесу захтев за азил како би спречили да буду враћени у своју земљу порекла, такође чланицу ЕУ. Протокол 24. уз Уговор о функционисању и Уговор о ЕУ из кога се може извести претпоставка да држављани ЕУ не могу да траже азил у другим земљама чланицама ЕУ представља посебан изазов када је реч о пољу дејства члана 19. став 2. Повеље.^[8]

У својој утврђеној пракси СПЕУ је заступао становиште да системске мањкавости у поступку решавања по захтеву за азил и у условима пријема тражилаца азила могу пружити основ за закључак о повреди члана 4.^[9]

СПЕУ је у вези сa захтевом једног холандског суда у предмету М. и Н. Елгафаџи против државног секретара за правду, о којем ће доле бити више речи, такође закључио да иако се члан 15. став б) у суштини подудара с чланом 3. ЕКЉП, ипак се члан 15. став ц) разликује по свом садржају од члана 3. ЕКЉП и стога га треба независно тумачити.^[10]

 

[1] Пирс, S., Анализа друге фазе Заједничког европског система азила: Врли нови свет или бацање бисера пред свиње? (Peers, S.,  Analysis The second phase of the Common European Asylum System: A brave new world – or lipstick on a pig?), 8. април 2013.

[2]Што обухвата и: Норвешку, Исланд, Швајцарску и Лихтенштајн.

[3] Пирс, С., Харви, Т., Кенер, Џ., и Ворд, А. (ур.). (2014). Коментар Повеље основних права ЕУ (Peers, S., Hervey, T., Kenner, J., & Ward, A. (Eds.), The EU Charter of fundamental rights: a commentary), став 18.03.

[4] Ibid.

[5] Ibid., став 18.04.

[6] Ibid., став 18.04.

[7] У пресуди у предмету C. K. and Others v. Republic of Slovenia, бр. C-578/16 PPU, Суд правде ЕУ (СПЕУ) је, између осталог, изричито указао на непосредну корелацију између члана 4. и члана 3. како када је реч о „смислу”, тако и када је реч о „пољу дејства”, у складу с начелима која су утврђена у члану 52. став 3. Повеље ‒ спојени предмети бр. C-404/15 и C-659/15, став. 86.

[8] Цео став може се наћи у: Пирс, С., Харви, Т., Кенер, Џ., и Ворд, А. (ур.) (2014). Коментар Повеље ЕУ о основним правима став 19.03.

[9]Спојени предмети N. S. and M. Е, бр. C-411/10 и C-493/10, 21. децембар 2011, став 123(2). Члан 19. ‒ Заштита у случају удаљења, протеривања или изручења.

[10] Мол, Нуала; Мередит, Кетрин, Азил и Европска конвенција о људским правима, стр. 133.