Основни и напредни онлајн курс о азилу и миграцијама > ПОГЛАВЉЕ III - ОСНОВНИ КУРС > Начело забране протеривања и његова примена сагласно праву ЕУ

Заједнички европски систем азила и Квалификациона директива

Као што је наведено у претходним поглављима, ЕУ је од 1999. године почела да поставља темеље за стварање заједничке регулативе о феномену азила кроз успостављање Заједничког европског система азила (ЗЕСА). Прва фаза тог заједничког система, која се одвијала од 1999. до 2005. године, имала је за циљ утврђивање минималних заједничких правила о азилу, да би после ње, од 2008. године, уследила друга фаза која је усмерена ка подизању нивоа заштите, што је значило искорак у односу на минималне стандарде. Правне тековине ЕУ које се односе на азил (asylum acquis), које су захваљујући томе настале, представљају корпус права који садржи све инструменте, како директиве, тако и уредбе које је ЕУ усвојила у склопу успостављања ЗЕСА.

Међу инструментима који чине ЗЕСА, Квалификациона директива о азилу (измењена) (2011/95/EU), која представља ревидирану верзију претходног, изворног текста (Директиве 2004/83) један је од кључних елемената ЗЕСА када је реч о поштовању начела забране протеривања.

Пре свега, како је горе већ истакнуто, чланом 21. Квалификационе директиве утврђује се забрана протеривања како би се осигурало да ниједно лице коме је потребна међународна заштита неће бити враћено тамо где за њега постоји опасност од прогона или опасност да ће му бити нанета озбиљна штета:

1. Државе чланице поштују начело забране протеривања у складу са својим међународним обавезама.
2. Ако није забрањено међународним обавезама наведеним у ставу 1. овог члана, државе чланице могу протерати избеглицу, без обзира да ли је том лицу званично признат статус:
   1. ако постоје оправдани разлози да се дотично лице сматра опасним по безбедност државе чланице у којој се оно налази; или
   2. ако дотично лице, с обзиром на то да је правноснажно осуђено за нарочито тешко кривично дело, представља опасност за друштво те државе чланице.  

 

Директивом је такође утврђено право на супсидијарну заштиту држављана трећих земаља који не испуњавају услове да им се призна избеглички статус по Женевској конвенцији, али којима је ипак потребна међународна заштита зато што су изложени стварној опасности од „озбиљне штете”, онако како је она дефинисана у члану 15. Квалификационе директиве, ако буду враћени у трећу земљу. Чланом 15. дефинисана је „озбиљна штета” на следећи начин:

Озбиљна штета представља:

1. смртну казну или извршење смртне казне; 
2. мучење или нечовечно или понижавајуће поступање или кажњавање подносиоца захтева у земљи порекла; 
3. озбиљну и индивидуалну претњу животу или физичком интегритету цивилног лица услед општег насиља у ситуацијама међународног или унутрашњег оружаног сукоба.

У ситуацији оружаног сукоба, међународног или унутрашњег, озбиљна и индивидуална претња животу и физичком интегритету цивилног лица услед општег насиља такође представља озбиљну штету, као што је СПЕУ установио у предмету Меки Елгафаџи, Нур Елгафаџи против државног секретара за правду.^[1]

 

 

ПРЕДМЕТ: Меки Елгафаџи, Нур Елгафаџи против државног секретара за правду НАЧЕЛО: Стање општег насиља у земљи може представљати озбиљну штету сагласно члану 15. Квалификационе директиве. У овом предмету радило се о враћању у Ирак једног ирачког држављанина. Од СПЕУ је тражено да размотри могућност да се подносиоцу представке, за кога је утврђено да не испуњава захтеве који би му омогућили да се квалификује за избеглички статус, призна статус корисника супсидијарне заштите. СПЕУ је своје образложење засновао на значењу израза „озбиљна и индивидуална претња животу и физичком интегритету услед општег насиља у ситуацијама међународног или унутрашњег оружаног сукоба” из члана 15. тачка (ц) Квалификационе директиве. СПЕУ је стао на становиште да тачка (ц) члана 15. те директиве има сопствено поље дејства, које премашује поље дејства на које указују изрази „смртна казна”, „извршење смртне казне” и „мучење или нечовечно или понижавајуће поступање или кажњавање”, који су употребљени у тачкама (а)−(б) члана 15. Квалификационе директиве. Тај израз обухвата ширу опасност од наношења озбиљне штете, на шта упућују специфичне околности самог подносиоца захтева и/или општа ситуација у предложеној земљи повратка. Тако је СПЕУ пре свега установио да постојање тешке и индивидуалне опасности за живот или физички интегритет подносиоца захтева за супсидијарну заштиту не подлеже услову да тај подносилац захтева достави доказе из којих би се видело да је он посебно на удару због чинилаца који су специфични за његове личне околности.

 

Да би подносилац захтева могао да полаже право на супсидијарну заштиту сагласно члану 15. тачка (ц), потребно је да се докаже да ће он, услед деловања чинилаца који су специфични за његове околности и/или услед тога што у датој земљи влада ситуација општег насиља, бити у опасности од тога да му буде нанета „озбиљна штета” уколико буде враћен у ту земљу. Два поменута елемента (општа ситуација и личне околности подносиоца захтева) у директној су корелацији у том смислу да што је подносилац захтева у већој мери кадар да докаже како је он посебно погођен дејством чинилаца који су специфични за његове личне околности, то је нижи ниво општег насиља који је потребан да би он могао да полаже право на супсидијарну заштиту.^[2] Важи и супротно: изузетно, ниво насиља може да досегне тако снажан интензитет да би цивилно лице о коме је реч, већ због саме чињенице да се нашло на територији те погођене земље или области, могло да буде суочено са стварном опасношћу од наношења озбиљне штете (став 43).

 

Важно је истаћи да је у наведеном предмету Меки Елгафаџи, Нур Елгафаџи против државног секретара за правду, СПЕУ утврдио да се може сматрати како постоји претња појединцу у ситуацијама општег насиља сагласно члану 15. тачка (ц) изузетно [...] онда када степен општег насиља које карактерише оружани сукоб ‒ на основу процене надлежних националних власти којима је поднет захтев за супсидијарну заштиту, или на основу процене судова државе чланице којој је прослеђена одлука о одбијању таквог захтева ‒ досегне толико висок ниво да постоје снажни разлози за уверење да ће то лице, ако буде враћено у релевантну земљу или, већ зависно од случаја, у релевантни регион, већ само због тога што је присутно на територији те земље или тог региона бити суочено са стварном опасношћу од тога да буде изложено таквој претњи (став 45. пресуде).

 

Према томе, у изузетним ситуацијама на основу којих је могућно извести горе наведени закључак, подносилац захтева може да се квалификује за право на супсидијарну заштиту само због тога што је присутан у земљи или региону порекла, тако да се не поставља захтев да то лице засебно докаже своје личне околности.

Сагласно члану 18. Квалификационе директиве, лица која се квалификују за супсидијарну заштиту имају конкретно право да им буде пружена заштита од протеривања. Када се процењује да ли се избеглица квалификује за супсидијарну заштиту, мора се размотрити да ли ће у земљи предложеног повратка тај подносилац захтева бити заштићен од штете од које страхује. Чланом 7. Квалификационе директиве је прописано:

1. Заштиту од прогона или озбиљне штете могу да пруже само:
   1. државни органи; 
   2. странке или организације, укључујући међународне организације, које контролишу државу или битан део подручја те државе под условом да желе и да су у могућности да пруже заштиту сагласно ставу 2.

2. Заштита од прогона или озбиљне штете мора бити делотворна и трајна. Та заштита се, опште узев, пружа ако актери из тачака (а) и (б) става 1. овог члана предузимају разумне мере у циљу спречавања прогона или наношења озбиљне штете, између осталог тако што примењују ефикасан правни систем за откривање, гоњење и кажњавање дела која представљају прогон или наношење озбиљне штете, и ако подносилац захтева има приступ таквој заштити.
3. Када процењују да ли нека међународна организација контролише државу или битан део њеног подручја и да ли пружа заштиту онако како је то описано у ставу 2. овог члана, државе чланице узимају у обзир сваку смерницу која се може наћи у одговарајућим актима Уније.

 

Потребно је предузети разумне кораке да се спречи прогон, а у те кораке спада и управљање делотворним правним системом за откривање, кривично гоњење и кажњавање. Подносилац захтева мора имати приступ таквим системима заштите.

Слично Женевској конвенцији, Квалификациона директива такође садржи и одредбе којима се уређује питање околности које налажу да се искључи супсидијарна заштита, па самим тим и да се искључи заштита од протеривања, сходно члану 17:

 

1. Држављанин треће земље или лице без држављанства нема право на супсидијарну заштиту ако постоје озбиљни разлози због којих се може сматрати:
   1. да је извршио злочин против мира, ратни злочин или злочин против човечности дефинисан у међународним инструментима сачињеним у циљу предузимања мера у погледу тих злочина;
   2. да је извршио тешко кривично дело;
   3. да је крив за дела која су у супротности с циљевима и начелима Уједињених нација онако како су ти циљеви и начела наведени у преамбули и члановима 1. и 2. Повеље Уједињених нација;
   4. да представља опасност за друштво или безбедност државе чланице у којој се налази.

2. Став 1. примењује се на лица која подстичу или на други начин учествују у извршењу кривичних и других дела наведених у овом члану.
3. Државе чланице могу искључити држављанина треће земље или лице без држављанства из права на супсидијарну заштиту ако је то лице пре свог доласка у државу чланицу извршило једно или више кривичних дела која нису обухваћена ставом 1, а која би, да су извршена у дотичној држави чланици, била кажњива казном затвора, и ако је дотично лице напустило своју земљу порекла искључиво зато да би избегло казне које проистичу из тих кривичних дела.

 

Процењивање искључености из међународне заштите мора доћи као други корак, након што се процени да ли лице испуњава услове који га квалификују за међународну заштиту. Појединци који потпадају под одредбе о искључењу не сматрају се избеглицама, нити лицима која имају право на супсидијарну заштиту. Треба нагласити да, из разлога наведених у првом одељку у вези са апсолутном природом заштите од мучења и произвољног лишења живота (и с обзиром на апсолутни карактер еквивалентних одредаба по члану 2. и члану 3. ЕКЉП), чак и када постоје разлози за искључење, у свим случајевима је забрањено да лице буде враћено тамо где му, сагласно горе наведеним одредбама, прети опасност.

 

[1] M. and N. Elgafaji v. Staatssecretaris van Justitie, предмет C-465/07, 2008/C 8/08.

[2]Elgafaji, став 39; Aboubacar Diakité v. Commissaire général aux réfugiés et aux apatrides, бр. C-285/12, став 31.