Основни и напредни онлајн курс о азилу и миграцијама > ПОГЛАВЉЕ II - ОСНОВНИ КУРС > Повреде члана 3. које проистичу из других околности (дискриминација; здравствено стање; хуманитарни услови) − у земљи порекла и у земљи азила

Ситуације проузроковане здравственим разлозима које спречавају враћање подносиоца представке у земљу порекла

У начелу, ЕСЉП не сматра да је озбиљно здравствено стање лица које подлеже враћању одлучујуће онда када се процењује сагласност враћања тог лица са чланом 3. Разлог за такво становиште налази се у чињеници да ЕСЉП, по правилу, разматра само оне опасности од повреда права по Конвенцији које проистичу из чинилаца који се могу приписати држави. Здравствено стање подносиоца представке у време његовог враћања тешко да може било посредно, било непосредно отворити питање одговорности јавних власти те земље,^[1] па је стога на први поглед искључено из делокруга надзора ЕСЉП.

 

Постепено проширење надзора који врши ЕСЉП и на те околности одговара постепеном признању да би, када је реч о повредама члана 3, ограничавање поља дејства ЕСЉП у том смислу подрило апсолутни карактер заштите по том члану. Услед тога ЕСЉП прихвата да чак и када се ради о наведеним околностима, он треба да буде у стању да искаже свој став у вези с тим питањима ако су „све околности датог предмета [подвргнуте] темељном испитивању”. ЕСЉП опште узев приступа том питању на следећи начин: странци који су изложени протеривању у начелу не могу захтевати да остану на територији једне од високих страна уговорница да би наставили да примају медицинску, социјалну или друге видове помоћи и услуга које пружа држава која их протерује.^[2]  Како је ЕСЉП установио у пресуди у предмету Д. против Уједињеног Краљевства, која представља преседан, постојање озбиљних здравствених разлога у ситуацијама у којима се такво лице враћа може само изузетно отворити питања повреде члана 3, и то онда када постоје веома изузетне околности и снажни хуманитарни разлози.

 

Само по себи, протеривање тешко оболелог странца у земљу у којој су могућности за лечење те болести инфериорне у односу на могућности за лечење које постоје у високој страни уговорници не може аутоматски отворити питање повреде члана 3. Исто тако, члан 3. не обавезује високу страну уговорницу да ублажи разлику у стандардима здравствене заштите тако што ће обезбедити бесплатну и неограничену здравствену заштиту свим странцима који немају право да бораве у њеној надлежности, јер би тиме она на себе преузела превелик терет. Важно је истаћи да је у овом предмету ЕСЉП повезао повреду права из Конвенције са чином депортације, констатујући да, иако услови којима би подносилац представке био изложен у земљи порекла сами по себи не би проузроковали повреду члана 3, „његово измештање може да га изложи стварној опасности од умирања у најтежим околностима, па би стога представљало нечовечно поступање”.

 

У предмету Д. против Уједињеног Краљевства подносилац представке је био тешко болестан, чинило се да је близу смрти и није му се могла зајемчити никаква нега нити здравствена заштита у земљи порекла.[3] Сагледани заједно, терминална фаза његове болести, утицај изненадног прекида коришћења могућности за лечење које су му представљале подршку, што би „убрзало његову смрт” и „подвргло га акутној менталној и физичкој патњи”, непостојање моралне и друштвене подршке у земљи порекла и неадекватност болничке инфраструктуре досегли су, по мишљењу ЕСЉП, онај степен озбиљности који је потребан да би се околности могле сматрати „изузетним”. Стога би његово измештање представљало нечовечно поступање тужене државе и повреду члана 3.

 

 

ЕСЉП је отада оклевао да прошири своје схватање о томе шта представља „веома изузетне околности” или „снажне хуманитарне разлоге”, настојећи да остане при ономе што је раније закључио. У потоњем предмету Н. против Уједињеног Краљевства (представка бр. 26565/05) ЕСЉП је са становишта члана 3. разматрао предложено враћање у Уганду тражитељке азила чији је захтев за азил одбијен, а која је већ била у поодмаклој фази заразе вирусом ХИВ; у представци те подноситељке тврдило се да би се њено враћање у Уганду негативно одразило на квалитет њеног здравља и очекивани животни век.

 

Битно је истаћи да је с обзиром на околности овог предмета ЕСЉП закључио да здравствено стање подноситељке представке није критично, већ је стабилно захваљујући лечењу антиретровиралним препаратима које јој је омогућено у Уједињеном Краљевству,^[4]  те да је способна да путује, а њено стање је такво да се не очекује погоршање ако настави да узима лекове. По томе се ЕСЉП битно удаљио од става који је заузео у пресуди у предмету Д. против Уједињеног Краљевства, на који су одлучујући утицај имали неизлечива болест и прихваћена теза о могућем погубном утицају враћања у земљу порекла. Ти и други чиниоци, за чије је утврђивање „био потребан одређени степен спекулације” (подршка добијена у земљи, квалитет лечења итд.) навели су ЕСЉП на закључак да враћање те подноситељке представке не би представљало повреду члана 3. Важно је да је у том предмету ЕСЉП оставио известан „простор наде“ за будуће предмете у којима би се отворила слична питања, јер је констатовао да сценарио у предмету Д. против Уједињеног Краљевства не исцрпљује могућности појаве „подједнако снажних” хуманитарних разлога који би посведочили против враћања неког лица.^[5] У анализи праксе ЕСЉП која је уследила након пресуде у предмету Н. против Уједињеног Краљевства није откривен ниједан такав пример.

 

Ова одредба је коначно добила значење у недавној пресуди у предмету Папошвили против Белгије,^[6] у коме су „други веома изузетни случајеви” релевантни по основу члана 3. тумачени екстензивно, тако да обухватају ситуације које превазилазе терминална обољења (стандард који је досад коришћен на трагу предмета Д. против Уједињеног Краљевства). Конкретно, у датом предмету су као оне које могу активирати питања повреде члана 3. идентификоване здравствене ситуације у којима би, иако не постоји непосредна опасност од умирања, [подносилац представке] био суочен са стварном опасношћу [...] да буде изложен тешком, брзом и неповратном погоршању свог здравственог стања, што би довело до интензивне патње или до битног скраћења очекиваног животног века, због непостојања одговарајућег лечења у земљи пријема или због немогућности приступа таквом лечењу.^[7]

 

[1] D. v. the United Kingdom, представка бр. 30240/96, став 56; N. v. the United Kingdom, представка бр. 26565/05, став 22.

[2] D. v. the United Kingdom, представка бр. 30240/96, став 49.

[3] Ibid., став 51.

[4] Paposhvili v. Belgium, представка бр. 41738/10.

[5] D. v. the United Kingdom, став 43.

[6] Paposhvili v. Belgium, представка бр. 41738/10.

[7] Ibid., став 183.