Иако је првобитно било замишљено да ЕКЉП пружа заштиту од поступака државних власти, прихваћено је начело по коме се та заштита проширује на поступке недржавних актера који се могу приписати неуспеху или пропусту државе да спречи те поступке, да заштити или да обештети своје грађане којима је штета нанета зато што она није вољна или кадра да их заштити. По аналогији, како је ЕСЉП закључио у пресуди у предмету Н. против Уједињеног Краљевства,[1] држава у ситуацијама протеривања сноси одговорност како када доноси одлуку о депортовању или протеривању тамо где опасност од злостављања у земљи пријема проистиче из намерних радњи тамошњих јавних власти, тако и када иста та опасност проистиче из поступака недржавних тела пошто власти нису кадре да подносиоцу представке пруже одговарајућу заштиту. Такви случајеви могу обухватити разне изворе опасности, укључујући приватна лица или групе.
У предмету Р. Б. А. Б. и други против Холандије[2] ЕСЉП је, тако, разматрао питање да ли би подноситељка представке по повратку у Судан била изложена опасности од тога да буде присилно подвргнута сакаћењу гениталних органа због племенског и друштвеног притиска.[3]
У предмету Х. Л. Р. против Француске[4] један колумбијски држављанин који је радио као курир за кријумчаре наркотика био је суочен с могућношћу депортације из Француске у Колумбију након што су га француске власти користиле као доушника, те је страховао од освете кријумчара наркотика; радило се о појави таквих размера и такве сложености да колумбијске власти нису биле кадре да му пруже одговарајућу заштиту, између осталог и због тога што су се нарко-картели инфилтрирали у целокупан механизам власти у Колумбији. Иако на основу чињеница није установио да је у овом предмету био прекршен члан 3, ЕСЉП је потврдио да, сагласно Конвенцији, високе стране уговорнице имају општу обавезу да не депортују неко лице ако постоје значајни разлози за уверење да ће то лице бити изложено стварној опасности од подвргавања нечовечном или понижавајућем поступању или кажњавању у земљи пријема, чак и ако та опасност потиче од приватних лица или неке приватне групе. Држава у коју се подносилац представке протерује мора пружити заштиту тако да не постоји никаква стварна опасност, а ако земља пријема ту заштиту не пружи, држава која подносиоца представке протерује ће повредити члан 3. ако га протера.
Х. Л. Р. против Француске Након што је заустављен на једном француском аеродрому због поседовања наркотика, подносилац представке је помогао француској полицији да идентификује лице које је неколико година било под истрагом због кријумчарења наркотика и то лице је коначно − захваљујући информацији коју је полицији дао подносилац представке − ухапшено и депортовано у Колумбију. После те сарадње с властима, подносилац представке је ипак био осуђен у Француској због злоупотребе наркотика и наложено је његово трајно удаљење из земље и депортација с француске територије, уз образложење да „његово присуство [...] представља озбиљну опасност по јавни ред”. После покушаја да оспори одлуку о протеривању на националном нивоу, подносилац представке је пред ЕСЉП тврдио да је Француска дужна да га заштити зато што га је користила као доушника који је давао информације о организаторима кријумчарења дрога, као и због тога што колумбијске власти нису у стању да му пруже одговарајућу заштиту. Иако ЕСЉП није донео одлуку у корист подносиоца представке на основу доказног материјала који му је подносилац представке предочио како би показао да је наводна претња по његов живот у његовом конкретном случају стварна, битно је истаћи да је потврдио да онда када тврдња о таквој опасности може бити поткрепљена доказима, поступци недржавних актера такође могу довести до тога да се разматра повреда члана 3. |
У пресуди у предмету Суфи и Елми против Уједињеног Краљевства[5] ЕСЉП је приликом оцене околности везаних за првог подносиоца представке процењивао поступке прогона које спроводи парадржавна милиција у Сомалији, која је убила оца и сестру подносиоца представке, а њега самог тешко ранила, због њихове припадности мањинском племену.
[1] N. v. the United Kingdom [Велико веће], представка бр. 26565/05.
[2] R. B. A. B. and Others v. the Netherlands, представка бр. 7211/06.
[3] Ibid., став 54.
[4] H. L. R. v. France, представка бр. 24573/94.
[5] Sufi and Elmi v. the United Kingdom, представке бр. 8319/07 и 11449/07.