Основни и напредни онлајн курс о азилу и миграцијама > ПОГЛАВЉЕ III - ОСНОВНИ КУРС > Примена члана 3. ЕКЉП (забрана протеривања) у Републици Србији

Забрана мучења и поступак азила

За забрану мучења значајно је неколико одредби Закона о азилу које се тичу самог поступка азила. Тако је у члану 26. Закона прописано да ће тражилац азила бити саслушан од стране службеника Канцеларије за азил, те да ће током саслушања овлашћени службеник Канцеларије настојати да утврди све чињенице од значаја за одлучивање о захтеву за азил, нарочито о разлозима на којима се захтев за азил заснива.

 

Кроз праксу Уставног суда установљено је неколико стандарда од значаја за забрану протеривања уколико постоји ризик од поступања противно члану 3. Европске конвенције:

 

• Надлежни органи Републике Србије у примени Закона о азилу треба да коригују своје поступање у складу са извештајима Канцеларије Високог комесаријата за избеглице.
• Надлежни органи у поступку азила треба да воде рачуна и о одлуци Европског суда за људска права у предмету М. С. С. против Белгије и Грчке^[1] у смислу да постојање закона и приступање међународним уговорима није само по себи довољно да обезбеди заштиту од ризика злостављања, у ситуацији кад поуздани извори сведоче да се у пракси поступа супротно начелима ЕКЉП.
• У случају да је реч о општепознатој ситуацији за коју су надлежни органи морали знати, тражилац азила не треба да сам сноси сав терет доказивања да би враћањем био изложен поступању противном члану 3. Европске конвенције. На основу истраживања о томе на који начин се у држави у коју се лице враћа примењују прописи о азилу, надлежни органи морају закључити да ли су ризици са којима би се тражилац азила могао суочити довољно реални и индивидуализовани.
• Протеривање у другу државу „може повлачити одговорност државе за повреду члана 3. ЕКЉП, ако има основа за уверење да ће тражилац азила бити суочен са стварним ризиком од мучења, деградирајућег или нечовечног поступања, те је обавеза државе да се у таквом случају уздржи од изручивања тог лица.“^[2]

 

 

Управни суд посебно захтева разматрање релевантних међународних извора да би се утврдили елементи прогона:

 

”Код изнетог, по оцени Управног суда, тужени орган, у образложењу оспореног решења, није навео конкретне извештаје за које наводи да су разматрани при доношењу оспореног решења, садржину ових извештаја, те чињенице које су на основу њих утврђене, из ког разлога, оспорено решење не садржи разлоге из којих произлази као правилан закључак туженог органа да тужилац није понудио озбиљне доказе да се у С. у дужем периоду не налази због оправданог страха од прогона због своје расе, пола, језика, вероисповести, националне припадности и припадности некој групи или због својих политичких уверења, те у вези са тим да је решењем првостепеног органа правилно тужиоцу додељена супсидијарна заштита, као облик заштите прописана одредбом члана 2. тачка 8. Закона о азилу.

Код изнетог и како је одлучивање по захтеву за азил у непосредној вези са остваривањем права тужиоца на заштиту основних људских права и слобода прокламованих Европском конвенцијом за заштиту људских права и основних слобода и протоколима који су уз конвенцију донети, а који представљају саставне делове правног поретка Републике Србије, по оцени суда, из разлога датих у образложењу оспореног решења не произлази као правилна одлука у диспозитиву оспореног решења, из ког разлога је оспорено решење донето уз повреду правила поступка из члана 235. став 2. и 199. став 2. Закона о општем управном поступку („Службени лист СРЈ“, бр. 33/97 и 31/2001 и „Службени гласник РС“, бр. 30/10) и повређен је закон на штету тужиоца.”^[3]

 

Закон о азилу

 

Члан 26 (саслушање):

 

„...

Овлашћени службеник Канцеларије за азил ће током саслушања настојати да утврди све чињенице од значаја за одлучивање о захтеву за азил, а посебно:

1. идентитет лица које тражи азил;
2. разлоге на којима се заснива захтев за азил;
3. кретање лица које тражи азил након напуштања државе порекла и
4. да ли је лице које тражи азил већ тражило азил у некој другој држави.

Лице које тражи азил је дужно да у потпуности сарађује са Канцеларијом за азил и да тачно изнесе све чињенице које су од значаја за одлучивање.“

 

Члан 33 (одбацивање захтева за азил):

 

„Канцеларија за азил ће одбацити захтев за азил без испитивања да ли лице које тражи азил испуњава услове за признавање азила, ако утврди:

...

 да је лице које тражи азил дошло из сигурне треће државе, осим ако докаже да за њега није сигурна;

...

Пре доношења решења којим одбацује захтев за азил, Канцеларија за азил ће испитати странца на све околности које искључују разлоге за одбацивање захтева за азил из става 1. овог члана.“

 

[1] М. S. S.

[2] Уставни суд Србије, предмет бр. Уж-1286/2012, одлука од 29. марта 2012, "Службени гласник РС", бр. 42/2012.

[3] Управни суд, предмет бр. 19 У 8792/14, пресуда од 15. октобра 2015.