Апсолутни карактер забране протеривања

Чланом 6. Закона о азилу Републике Србије уводи се забрана протеривања сваког лица, исто као и чланом 47. Закона о странцима. Тако, уколико лицу прети ризик од излагања мучењу, забрана протеривања се јемчи чак и лицу које представља опасност за јавни поредак.

У Одлуци Уж-1286/2012 из 2012. године Уставни суд Србије је имао прилику да се изјасни о примени члана 3. Европске конвенције у контексту забране протеривања из члана 47. Закона о странцима и члана 6. Закона о азилу, као и да примени одговарајуће стандарде Европског суда за људска права:

• Законом о азилу је не само доследно спроведено начело забране протеривања или враћања утврђено Уставом и Женевском конвенцијом о статусу избеглица, већ је обезбеђена додатна заштита прописивањем да ниједно лице не сме бити протерано или против његове воље враћено на територију на којој постоји ризик да ће бити подвргнуто мучењу, нечовечном или понижавајућем поступању или кажњавању.
• Овакво законско решење омогућава ширу заштиту од оне која се гарантује чланом 3. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода и у сагласности је са стандардима Европског суда за људска права који инсистира на забрани мучења у апсолутном смислу, независно од понашања жртве.

Уставни суд се експлицитно позива на пресуду ЕСЉП у предмету Чахал против Уједињеног Краљевства,^[1] и преузима његов став да управо у апсолутном карактеру забране мучења треба видети разлог зашто се „увек преиспитује одговорност државе која је протерала странца у државу у којој он може бити изложен мучењу,“ као и да „без обзира на то колико су опасне или непожељне активности таквог појединца, оне не могу бити основ за протеривање“.^[2]

[1] Chahal v. the United Kingdom [Велико веће], представка бр. 22414/93.

[2] Уставни суд Србије, предмет бр. Уж-1286/2012, одлука од 29. марта 2012, "Службени гласник РС", бр. 42/2012.