Забрана протеривања и супсидијарна заштита

Забрана протеривања и супсидијарна заштита

О забрани мучења у контексту супсидијарне заштите Уставни суд Србије је имао прилику да се изјасни у једној одлуци из 2014. године. Подносилац уставне жалбе је у Србију дошао из Сомалије за коју је тврдио да у њој влада свакодневно насиље широких сразмера, убиства и тортура цивила, спровођење радикалног шеријата од самовољних група, интегралних делова Ал Шабаба и Ал Каиде. На основу садржине првостепеног решења у поступку азила од 31. марта 2011. године, Уставни суд је утврдио да је Канцеларија за азил као орган који одлучује у првом степену, полазећи од тога да је подносилац уставне жалбе давао различите, нејасне и контрадикторне исказе, као и нетачне информације током поступка, те да није доказао идентитет, оценила да се не може сматрати да је подносилац избеглица, нити лице коме се може доделити супсидијарна заштита у смислу члана 2. Закона о азилу. Уставни суд је такође утврдио да ни у поступку пред другостепеним органом, нити пред Управним судом нису изведени други докази, на основу којих би ти органи били у могућности да оцене да ли подносилац уставне жалбе испуњава услове да му се одобри супсидијарна заштита. По оцени Уставног суда:

• Из одредаба члана 2, члана 4. став 2. и члана 30. став 1. тачка 2. Закона о азилу, произлази да одлуци о одбијању захтева за азил мора да претходи утврђење да лице које подноси захтев за азил не испуњава услове за признавање права на уточиште или доделу супсидијарне заштите, што даље значи да разлози за одбијање захтева за уточиште, не морају, у сваком појединачном случају, бити довољни и за одбијање пружања супсидијарне заштите.
• С обзиром на то да се супсидијарна заштита одобрава странцу, поред осталог, уколико би повратком у државу порекла његов живот, безбедност или слобода били угрожени насиљем општих размера које је изазвано унутрашњим оружаним сукобима, првостепени орган је дужан да размотри извештаје међународних организација, невладиних организација које се баве заштитом људских права и остале доказе који се односе на актуелну политичко-безбедносну ситуацију у држави порекла, а на основу којих би утврдио да ли су, у конкретном случају, постојали услови за одобравање супсидијарне заштите подносиоцу уставне жалбе. 
• У образложењу првостепеног решења морају бити наведени уставноправно прихватљиви разлози за оцену да подносилац уставне жалбе није лице коме се може доделити супсидијарна заштита у смислу члана 4. став 2. Закона о азилу, а пропуст првостепеног органа да, у складу са законом, испита постојање услова за доделу те врсте заштите подносиоцу, мора бити отклоњен у поступку пред другостепеним органом.
• Уколико Управни суд у пресуди прихвати као правилну оцену другостепеног органа о овом питању, он мора за такву одлуку дати нове разлоге и додатно је образложити. У противном, подносиоцу ће бити повређено право на образложену судску одлуку, као елемент права на правично суђење, зајемченог одредбом члана 32. став 1. Устава.
• Приликом процене да ли ће лице враћањем у земљу порекла бити изложено ризику од мучења треба узети у обзир став Европског суда за људска права изражен у пресуди Суфи и Елми против Уједињеног Краљевства^[1] да је одлучујуће оценити да ли је опште насиље у тој држави таквог нивоа и интензитета, да се може закључити како је свако лице које се враћа изложено стварном ризику од злостављања противно члану 3. Европске конвенције, самим својим присуством у том граду, осим ако није могуће доказати да је подносилац представке довољно добро повезан с моћницима у граду, што ће му омогућити добијање заштите.
• Међутим, овај став је, по мишљењу Уставног суда, неопходно сагледати у контексту ставова ЕСЉП изражених у пресуди К.А.Б. против Шведске.^[2] Тако, уколико подносилац представке није удаљен у тренутку када се испитује случај, полазна тачка у времену мора бити од разматрања предмета од стране датог суда; одлучујући ће бити садашњи услови те је неопходно узети у обзир информације до којих се дошло након што је донета одлука од стране органа који су претходно одлучивали; уколико ситуација, у датом тренутку, није такве природе да ставља све који су присутни у том граду у стварни ризик од поступања супротно члану 3. Европске конвенције, мора се утврдити да ли је лична ситуација подносиоца захтева таква да би његов повратак у државу порекла био у супротности са наведеном одредбом Европске конвенције; подносилац захтева мора у том случају учинити вероватним да би, у случају враћања у државу порекла био суочен са реалним ризиком да буде убијен или подвргнут злостављању, због чега би његова депортација у ту земљу представљала повреду члана 2. или члана 3. Европске конвенције.^[3]

Предлог закона о азилу и привременој заштити полази од истих начела у вези са забраном мучења, нечовечног или понижавајућег поступања као важећи Закон о азилу, с тим што конкретне стандарде прецизира и подиже на виши ниво. Разлози за додељивање привремене заштите усклађени су са правом Европске уније тако да Предлог закона квалификује мучење, нечовечно или понижавајуће поступање или кажњавање, између осталог, као озбиљну неправду, те гарантује да ће лице добити супсидијарну заштиту ако постоје оправдани разлози који указују да ће се лице суочити са стварним ризиком од трпљења озбиљне неправде уколико буде враћено у државу порекла или уобичајеног боравишта (члан 25).

[1]Sufi and Elmi v. the United Kingdom, представке бр. 8319/07 и 11449/07.

[2] K. A. B. v. Sweden, представка бр. 886/11.

[3] Уставни суд Србије, предмет бр. Уж-6596/2011, одлука од 30. октобра 2014, "Службени гласник РС", бр. 124/2014.