Основни и напредни онлајн курс о азилу и миграцијама > ПОГЛАВЉЕ III - ОСНОВНИ КУРС > Начело забране протеривања према Женевској конвенцији > Границе начела забране протеривања у Женевској конвенцији

Однос између Женевске конвенције и других међународних стандарда и инструмената

О свим горе наведеним ограничењима сведоче и виши стандарди заштите који су се развијали напоредо, у осталим инструментима Уједињених нација у области заштите људских права. Конкретно, Међународни пакт о грађанским и политичким правима и Конвенција против мучења и других свирепих, нехуманих или понижавајућих казни и поступака, у својим члановима 7, односно  3, онемогућују високе стране уговорнице да се понашају на начин који би било ког појединца који је у њиховој надлежности изложио опасности од протеривања, враћања или изручења у државу ако постоје битни разлози за веровање да ће у тој држави то лице бити изложено мучењу^[1] (Конвенција против мучења, члан 3) или свирепом, нечовечном или понижавајућем поступању или кажњавању (Међународни пакт, члан 7). Чини се да већ само та два инструмента пружају екстензивнију заштиту од оне коју пружа Женевска конвенција, у том смислу што они забрањују да се спроводи ризично враћање без изузетака који би били засновани на избегличком статусу оних који се протерују и прецизно утврђују да опасност која се мора избећи превазилази оно што се односи само на „живот или слободу” лица која се протерују. То је јасно стављено до знања у Општем коментару бр. 31 Комитета за људска права,^[2] у коме је, у ставу 10, наведено да се Међународни пакт примењује на све појединце, без обзира на њихово држављанство или на то да су апатриди, као што су [између осталог] тражиоци азила.

 

Значајно је то што се забрана мучења по члану 3. Конвенције против мучења такође сматра као jus cogens,^[3] па она самим тим има апсолутну природу према међународном праву, што подразумева да су државе у обавези да је поштују без обзира на то да ли су приступиле релевантним инструментима у којима је она садржана. Услед тога, исти ниво заштите примењује се на враћање појединца у ситуацију у којој се он суочава са опасношћу од мучења. То је УНХЦР изричито ставио до знања у једном од својих саветодавних мишљења,^[4] у којем је истакао да забрана мучења [као jus cogens] обухвата као своју основну и инхерентну компоненту, забрану протеривања тамо где постоји опасност од мучења, и на тај начин утврђује апсолутну забрану у било ком облику присилног враћања тамо где постоји опасност од мучења; та забрана је обавезујућа за све државе, укључујући и оне које нису постале уговорне стране релевантних инструмената. Исти ниво заштите примењује се у случајевима у којима постоји опасност од произвољног лишења живота, што УНХЦР тумачи као индиректну забрану да се лица враћају у такве ситуације.^[5]

 

Иако је још увек отворена дебата о jus cogens природи забране протеривања сагласно Женевској конвенцији, УНХЦР је у свом коментару^[6] из 1977. истакао да је сама чињеница да је већ 70 држава приступило [Женевској конвенцији] знак широке прихваћености начела забране протеривања, које је утврђено у њеном члану 33. став 1. Све земље чланице ЕУ и Савета Европе су и државе уговорнице Женевске конвенције. Међутим, Турска примењује Женевску конвенцију само у односу на избеглице из Европе будући да је изјавила географску резерву у складу са чланом 1. Б. Конвенције, која је и даље на снази, чиме су у том смислу њене обавезе ограничене.

 

[1] Релевантну судску праксу у вези са овом одредбом види у: Комитет УН против мучења (Agiza v. Sweden), U.N. Doc. CAT/C/34/D/233/2003, 20. мај 2005.

[2] Комитет УН за људска права, Општи коментар бр. 31 [80], Природа опште правне обавезе коју су преузеле државе уговорнице међународног пакта (General comment no. 31 [80], The nature of the general legal obligation imposed on States Parties to the Covenant), 26. мај 2004, CCPR/C/21/Rev.1/Add.13, доступан на http://www.bgcentar.org.rs/bgcentar/wp-content/uploads/2013/04/Op%C5%A1ti-komentari-Komiteta-za-ljudska-prava.pdfадреси:

[3] Тj. на основу неповредивости интереса које штити и због тога што је широко прихваћена на међународном нивоу, она се доживљава као „императивна норма међународног јавног права”, која је Бечком конвенцијом о уговорном праву (од 23. мај 1969. године) у члану 53. дефинисана као нормa коју је међународна заједница држава у целини прихватила и препознала као норму од које никакво одступање није могућно […].  

[4] УНХЦР, Саветодавно мишљење о екстратериторијалној примени обавеза у вези са забраном.

[5] Ibid.

[6] УНХЦР, Белешка о забрани протеривања, EC/SCP/2 (1977), став 5, доступна на http://www.unhcr.rs/media/Beleska%20o%20zabrani%20proterivanja%20ili%20vracanja%20silom%20izvrsnog%20ko.pdf.