Субјективно поље дејства забране протеривања према Женевској конвенцији

Из формулације члана 33. Женевске конвенције се на први поглед може закључити да се она примењује само на појединца који испуњава захтеве утврђене у дефиницији избеглице садржане у члану 1. А. став 2. Конвенције из 1951. године („инклузивни” критеријуми) и не спада у поље дејства неке од одредаба у којима се утврђује која су лица искључена из примене Конвенције.^[1] Сходно томе, заштита коју Женевска конвенција пружа ограничена је на „избеглице по Конвенцији”, тј. на оне тражиоце азила чији захтеви испуњавају услове утврђене у дефиницији садржаној у Женевској конвенцији. То ограничење, које очигледно није конзистентно с правилом по коме су тражиоци азила заштићени од репатријације све док се не реши њихов захтев, ближе је разјашњено у закључцима УНХЦР о питању забране протеривања.^[2] Подсећајући на деклараторну и неконститутивну природу поступка за утврђивање избегличког статуса, УНХЦР је констатовао да се заштита од протеривања примењује на „она лица чији статус још није формално утврђен”,^[3] чиме је формално проширио заштиту садржану у тој одредби на тражиоце азила чији се статус још решава. Међутим, тиме што ограничава заштиту од протеривања само на избеглице по Конвенцији, Женевска конвенција искључује из поља свог дејства сва она лица која ‒ иако не задовољавају услове постављене у дефиницији избеглице ‒ ипак имају право на међународну заштиту сходно другим међународним и европским стандардима и инструментима.

[1] Ibid., став 6.

[2] УНХЦР, Саветодавно мишљење о екстратериторијалној примени обавеза у вези са забраном протеривања према Конвенцији о статусу избеглица из 1951. године и према Протоколу уз њу из 1967. године, 26. јануар 2007, став 6. 

[3] Извршни комитет УНХЦР, Закључак бр. 6 (XXVIII) о забрани протеривања, Non-refoulement (1977), став (ц)2.