У члану 1. Ц. ставови 5. и 6. и члану 1. Ф. у такозваним одредбама о престанку статуса и о искључењу из избегличког статуса Женевске конвенције утврђују се неке околности у којима неко лице престаје да ужива статус избеглице због свог понашања или ‒ када је реч о одредбама о искључењу ‒ појединац који иначе испуњава захтеве утврђене у дефиницији ипак бива изричито искључен из избегличког статуса из разлога који су у непосредној вези с његовим понашањем. Конкретно, тим одредбама је предвиђено:
Одредбе о престанку статуса (члан 1. Ц)
Ставовима 5. и 6. члана 1. Ц. утврђује се да Конвенција из 1951. године престаје да се примењује на свако лице на које се односе одредбе из члана 1. А:
(5) ако, пошто су околности услед којих му је био признат статус избеглице престале да постоје, он не може и даље да одбија тражити заштиту земље чије држављанство има, подразумевајући, међутим, да се одредбе овог става неће примењивати на избеглицу из става 1. члана 1. А. Конвенције који може, на основу ранијих прогона, навести уверљиве разлоге због којих одбија заштиту земље чије држављанство има;
(6) кад се ради о лицу које нема држављанство, ако је, пошто су околности услед којих му је био признат статус избеглице престале да постоје, оно у стању да се врати у земљу у којој је имало уобичајено место боравка, подразумевајући, међутим, да се одредбе овог става неће примењивати на избеглицу из става 1. члана 1. А. Конвенције који може, на основу ранијих прогона, навести уверљиве разлоге због којих одбија да се врати у ту земљу.
Одредбе о искључењу (члан 1. Е. и Ф)
Е. Ова конвенција се неће примењивати на лице за које надлежне власти земље у којој то лице борави сматрају да има права и дужности везане за поседовање држављанства те земље.
Ф. Одредбе ове конвенције неће се примењивати на лице за које постоје озбиљни разлози да се мисли да је:
a) извршило злочин против мира, ратни злочин или злочин против човечности дефинисан у међународним инструментима сачињеним у циљу предузимања мера у погледу тих злочина;
б) извршило тежак неполитички злочин изван земље уточишта пре него што је у њу примљено као избеглица;
ц) криво за дела која су у супротности са циљевима и начелима Уједињених нација.
Осим тога, без обзира на то што постоје разлози за престанак због којих неко лице више неће бити сматрано избеглицом, односно разлози за искључење због којих тај статус неће ни стећи, Женевска конвенција утврђује и један случај у коме појединац, иако му је, по њеним одредбама, признат статус избеглице, може изгубити корист коју има од начела [забране протеривања] [члан 33. став 1] ако постоје разумни основи да се тај појединац сматра опасношћу по безбедност земље у којој се налази или у којој је на неки други начин осуђен правноснажном пресудом за нарочито тешко кривично дело, па се с обзиром на то учињено кривично дело сматра да тај појединац представља опасност по заједницу у тој земљи.[1]
Следствено томе, и она лица која имају право на стицање избегличког статуса и која су стекла статус избеглице могу изгубити заштиту од протеривања по Женевској конвенцији ако се сматра да њихово понашање представља претњу по земљу домаћина. Иако таква лица губе заштиту коју Женевска конвенција пружа од протеривања, она, међутим, не престају да буду избеглице.
Међутим, ово је делимично ублажено тиме што је примена члана 33. став 2. ограничена чланом 32, којим је утврђено да избеглица може бити протеран „само ако постоје разлози националне безбедности или јавног реда”, као и да ће се такво протеривање вршити само на основу одлуке донете у прописаном поступку.[2] Следствено томе, морају постојати чврста јемства да би се осигурало да се овај изузетак разборито и промишљено користи.[3]
[1] Мол, Нуала; Мередит, Кетрин, Азил и Европска конвенција о људским правима, стр. 31.
[2] Ibid., стр. 32.
[3] Ibid.