Основни и напредни онлајн курс о азилу и миграцијама > ПОГЛАВЉЕ IV - ОСНОВНИ КУРС > Утицај Даблинског система и концепта сигурне треће земље на Републику Србију

Предлог закона о азилу и привременој заштити

Члан 45 (сигурна трећа држава)

 

„Сигурна трећа држава је држава у којој је тражилац сигуран од прогона из члана 24. овог закона или ризика од трпљења озбиљне неправде из члана 25. став 2. овог закона, у којој ужива гаранције које су прописане у начелу забране протеривања или враћања и у којој постоји могућност приступа ефикасном поступку одобрења и уживања заштите у складу са Конвенцијом о статусу избеглица из 1951. године (у даљем тексту: Конвенција из 1951).

 

Приликом утврђивања услова за примену концепта сигурне треће државе процењује се сваки захтев посебно, при чему се процењује испуњава ли нека држава услове из става 1. овог члана, као и да ли постоји веза између те државе и тражиоца на основу које се може разумно очекивати да у њој затражи азил.

 

Тражилац се благовремено обавештава о примени концепта сигурне треће држава како би му се омогућило оспоравање у складу са ст. 1. и 2. овог члана, с обзиром на његове личне околности.

 

Тражиоцу чији је захтев за азил одбачен у складу са чланом 42. став 1. тачка 2) овог закона, Канцеларија за азил издаје потврду којом се надлежни државни органи сигурне треће државе обавештавају да се у Републици Србији није разматрала основаност његовог захтева.

 

Ако трећа држава одбије да прихвати странца, о основаности његовог захтева за азил одлучује се у складу са одредбама овог закона.“

 

• Сигурне треће државе

Влада Републике Србије је 2009. године донела Одлуку о утврђивању листе сигурних држава порекла и сигурних трећих држава,[1] којом су следеће 42 државе одређене као сигурне:

1. Федерална Република Аустрија
2. Краљевина Белгија
3. Република Бугарска
4. Република Кипар
5. Чешка Република
6. Краљевина Данска
7. Република Естонија
8. Република Финска
9. Република Француска
10. Савезна Република Немачка
11. Република Грчка
12. Република Мађарска
13. Република Ирска
14. Република Италија
15. Република Летонија
16. Република Литванија
17.  Велико Војводство Луксембург
18. Република Малта
19. Краљевина Холандија
20. Република Пољска
21. Република Португал
22. Румунија
23. Словачка Република
24. Република Словенија
25. Краљевина Шпанија
26. Краљевина Шведска
27. Велика Британија
28. Република Босна и Херцеговина
29. Република Хрватска
30. Република Македонија
31. Република Црна Гора
32. Краљевина Норвешка
33. Република Исланд
34. Кнежевина Лихтенштајн
35. Швајцарска Конфедерација
36. Кнежевина Монако
37. Комонвелт Аустралија
38. Нови Зеланд
39. Јапан
40. Канада
41. Сједињене Америчке Државе
42. Република Турска

 

Овој листи највише се замера недостатак критеријума по којима су поменуте земље стављене на листу сигурних земаља порекла и сигурних трећих земаља. Проблем у пракси представља и чињеница да листа није ревидирана од 2009. године, док се ситуација у многим земљама које су на листи значајно променила, попут Турске, Грчке, Бугарске и Мађарске. Последице оваквог поступања су вишеструке јер је најчешћи основ за одбацивање захтева за азил, прописан чланом 33. став 1. тачка 6. Закона о азилу, управо примена концепта сигурне треће земље. Иако овај проблем може бити превазиђен директном применом међународног права, које се хијерархијски налази изнад закона а нарочито подзаконских аката, државни органи који одлучују о захтеву за азил показали су неспремност да одступе од Владине листе, сматрајући да је Владин задатак да ревидира листу.

 

Предлог закона о азилу и привременој заштити предвиђа укидање листе сигурних трећих земаља. Тако ће се након ступања на снагу овог законског текста у сваком конкретном случају испитивати да ли се конкретна држава може сматрати сигурном трећом државом за конкретног тражиоца азила.

 

Терет доказивања

 

Према садашњем Закону о азилу, Канцеларија за азил одбацује захтев за азил без испитивања да ли лице које тражи азил испуњава услове за признавање азила, ако утврди ”да је лице које тражи азил дошло из сигурне треће државе, осим ако не докаже да за њега није сигурна.” Тако овај услов поставља обориву претпоставку да тражилац азила може доказати да држава са Владине листе није сигурна за њега, али намеће пребацивање терета доказивања са државног органа на тражиоца азила, што није у складу са међународним стандардима.

 

Комисија за азил је у једном предмету указала на то да је оборива претпоставка да је трећа земља сигурна за конкретног тражиоца азила, па је указала на то да он треба да учини вероватним да она није за њега сигурна, а онда орган који одлучује о захтеву за азил треба да испита све наводе и да се ослони на релевантне изворе како би утврдио основаност навода. Комисија за азил закључује:[2]

„Ово је оборива претпоставка и тражилац азила је у обавези да покаже да ова  није била за њега сигурна, након чега се терет доказивања пребацује на првостепени орган да покаже да то јесте, или није тачно. У конкретном случају, подносилац жалбе ниједног тренутка није показао да је Црна Гора за њега несигурна земља јер у њој није ни имао намеру да затражи азил, нити је у томе онемогућен, већ је само желео да „се 'среди', набави новац и да иде даље,“ до крајње дестинације Немачке.“

 

С друге стране, и након тврдње тражиоца азила да је стање у Турској, Грчкој и Македонији погоршано након избијања мигрантске кризе у мају 2015. године, а што је документовано бројним међународним изворима, Управни суд закључује следеће:

”Суд налази да нису од утицаја на другачију одлуку суда у овом предмету ни наводи тужбе којима тужилац указује на одлуке Уставног суда и Европског суда за људска права, будући да терет доказивања да држава из које је тужилац стигао за тужиоца није сигурна, је на страни тужиоца, при чему тужилац у току поступка није изнео наводе ни приложио доказе у прилог тврдњи да се ради о државама које поступак азила примењују на начин супротан Конвенцији о статусу избеглица или о државама у којима постоји реалан ризик по тужиочев живот и интегритет.”[3]

 

Према Предлогу закона о азилу и привременој заштити, одлука којом се одбацује захтев за азил без испитивања његове основаности биће донета ако је могуће применити концепт сигурне треће државе (члан 42, став 1, тачка 2). Ипак, ново решење предвиђа да ће тражилац азила бити благовремено обавештен о примени концепта сигурне треће државе како би му се омогућило да оспори његову примену, имајући у виду његове личне околности. Ова одредба у већој мери је усаглашена са међународним стандардима у овој области.

 

[1] „Службени гласник РСˮ, бр. 67/2009.

[2] Комисија за азил, бр. Аж-16/14, решење од 20. фебруара 2015.

[3] Управни суд, предмет бр. 17 У 12672/16, пресуда од 12. јануара 2017.