Основни и напредни онлајн курс о азилу и миграцијама > ПОГЛАВЉЕ IV - ОСНОВНИ КУРС > Концепт СТЗ у пракси ЕСЉП > Еволутивни приступ ЕСЉП враћању сагласно Уредби „Даблин III“ и усаглашеност поступака држава на основу права ЕУ с ЕКЉП

М. С. С. против БЕЛГИЈЕ И ГРЧКЕ

М. С. С. против Белгије и Грчке (представка бр. 30696/09) Прилагођени извод из приказа предмета који је сачинила EDAL Овај се предмет односио на авганистанског тражиоца азила који је 2008. године побегао из Кабула, преко Грчке ушао у ЕУ и отпутовао у Белгију, у којој је затражио азил. Сходно даблинским правилима, надлежност за разматрање његовог захтева за азил припала је Грчкој, као првој земљи у коју је незаконито ушао. Сходно томе, белгијске власти су подносиоца представке 2009. пребациле у Грчку. Подносилац представке се по повратку суочио са притвором у нездравим условима, пре но што је био принуђен да живи на улици без икакве материјалне подршке.    Суд је утврдио бројне разлике између овог предмета и предмета К. Р. С. против Уједињеног Краљевства: Информације које су ЕСЉП биле на располагању од 2008. године, када је одлучио о предмету К. Р. С, допуњене су бројним извештајима и материјалима (поменуо је, између осталог, публикације ECRE), нарочито оним објављеним 2008. и 2009. године. Суд је кључни значај придао допису који је УНХЦР упутио белгијском министру за имиграциона питања априла 2009. године, у којем ова организација апелује на њега да суспендује пребацивање тражилаца азила у Грчку. ЗЕСА се од 2008. налази у фази реформе, која обухвата и предлог за увођење механизма за привремену суспензију сходно Уредби „Даблин II“ „како би се спречило враћање тражилаца азила у државе чланице које нису кадре да им понуде довољан ниво заштите њихових људских права“. Поступак по којем белгијска Канцеларија за странце разматра „даблинске случајеве“ не оставља подносиоцу представке никакву могућност да изјави зашто не би требало да буде пребачен у Грчку.

 

Битно је истаћи да је ЕСЉП у овом предмету заузео став да су и држава која подносиоца представке шаље (Белгија) и држава која га прихвата (Грчка) одговорне за чињење, односно нечињење сагласно Уредби „Даблин II“, те да је утврдио да су обе повредиле члан 3. и члан 13.

Док су се повреде Грчке односиле на услове притвора подносиоца представке и оскудицу у којој је био принуђен да живи, повреде Белгије су се односиле на њену мањкаву оцену Грчке као сигурне земље у коју може да врати подносиоца представке, чиме је суштински оспорен аутоматизам враћања сагласно даблинским правилима на основу паушалне претпоставке сигурности која је у темељу начела узајамног поверења. Суд је при том утврдио обавезу националних органа надлежних за враћање, чак и кад је у питању враћање у другу државу чланицу Савета Европе – да пре враћања утврде како […] органи [државе у коју се лице враћа] у пракси примењују национално законодавство о азилу.   

 

Суд је у овој пресуди потврдио начело које је успоставио у одлукама у предметима Т. И. и К. Р. С., по којем је држава која лице шаље дужна да надзире опасност од ланчаног протеривања у интермедијарној земљи. Као што је раније наведено, та обавеза не престаје аутоматски применом даблинских правила. 

 

Суд је, међутим, увео и једну новину, да не само могућност злостављања по враћању у трећу земљу, већ и услови лишења слободе и прихвата и неадекватност поступка азила у интермедијарној земљи сами по себи могу представљати повреду члана 3. и члана 13.   

 

Већ је поменуто да је ЕСЉП у пресуди у предмету Босфор, у којој је успоставио начело „еквивалентне заштите“, утврдио да се исправном применом права ЕУ пружа исти ниво заштите који пружа и ЕКЉП, те да се питање одговорности државе која примењује право ЕУ поставља само када је могуће тврдити да је поступак о коме је реч по карактеру „дискрециони“, те да не представља строгу последицу примене права ЕУ. Услед примене овог начела ЕСЉП, опште узев, није вољан да оцењује да ли су поступци држава чланица које оне предузимају у циљу испуњења њихових обавеза везаних за ЕУ сагласни са Конвенцијом.    

 

Како би утврдио да ли је то био случај и у предмету М. С. С, Суд се највише ослонио на постојање „дискреционе клаузуле“ у члану 3. став 2. Уредбе „Даблин II“, по којој би Белгија могла самостално да одступи од даблинских правила и преузме надлежност за разматрање захтева за азил ако утврди мањкавости у грчком поступку азила и условима који би могли довести до повреда ЕКЉП. Суд је на основу тога закључио да се не може сматрати да одлука Белгије да подносиоца представке врати у Грчку строго потпада под њене међународне обавезе и да би се заправо могла подвести под вршење дискреционих овлашћења, услед чега се претпоставка еквивалентне заштите не може применити (став 340).

Као што је поменуто, овај предмет представљао је темељ за „двоструку пресуду“ Великог већа СПЕУ у спојеним предметима Н. С. и М. Е, у којој је оно - премда уз значајне разлике - утврдило услове када пребацивања сагласно Даблинској уредби отварају питање повреде Повеље ЕУ о основним правима.