Основни и напредни онлајн курс о азилу и миграцијама > ПОГЛАВЉЕ IV - ОСНОВНИ КУРС > Концепт СТЗ у пракси ЕСЉП > Еволутивни приступ ЕСЉП враћању сагласно Уредби „Даблин III“ и усаглашеност поступака држава на основу права ЕУ с ЕКЉП

Т.И. против УЈЕДИЊЕНОГ КРАЉЕВСТВА

Т.И. против УЈЕДИЊЕНОГ КРАЉЕВСТВА (представка број 43844/98, одлука о прихватљивости)

Опасност од ланчаног протеривања из Немачке у Шри Ланку (одлука о прихватљивости)

 

Представку је поднео држављанин Шри Ланке, који је из те земље побегао јер је био изложен злостављању безбедносних снага, LTTE (тамилске организације која је водила оружану борбу за независност) и тамилских провладиних активистичких организација. Тврдио је да је три месеца био лишен слободе у Коломбу и да су га безбедносне снаге мучиле. Подносилац представке је отпутовао у Немачку, где је затражио азил, а потом у Уједињено Краљевство, где је поново затражио азил. Његов захтев за азил је у Немачкој размотрен искључиво на темељу његовог усменог сведочења и одбијен је као неуверљив. Уједињено Краљевство је од Немачке затражило да у складу са Даблинском конвенцијом прихвати надлежност за разматрање захтева за азил подносиоца представке. Немачка је била издала решење о депортацији подносиоца представке, услед чега је он страховао да ће га немачке власти једноставно вратити у Шри Ланку и да ће тамо бити изложен поступању супротном члану 3.  

Суд је у овом предмету поновио неке од кључних начела која важе сходно члану 3, чиме је признао њихову примену на предмете у којима је примењен концепт СТЗ. Конкретно, поновио је да заштита по члану 3. може да обухвата и понашање недржавних актера и да је потребно узети у обзир последице мера враћања на здравствено стање лица о коме је реч. Поред тога је појаснио да испитивање могућности повреде овог члана изискује темељно испитивање током којег се узимају у обзир све околности предмета. Подносиоцу ове представке је претило удаљењe у Немачку, интермедијарну земљу која је истовремено и висока страна уговорница ЕКЉП, а у којој је раније донето решење о његовој депортацији у Шри Ланку.

Суд је утврдио да ово посредно удаљење не утиче на одговорност Уједињеног Краљевства да осигура да подносилац представке неће бити изложен мучењу или злостављању, те да Уједињено Краљевство не може аутоматски да се ослони на аранжман предвиђен Даблинском конвенцијом. Приликом разматрања опасности од злостављања у Шри Ланки, ЕСЉП је приметио да ни УК ни Немачка нису предочили значајне доказе, док су материјали које је предочио подносилац представке код њега изазвали забринутост у погледу опасности са којима би се подносилац представке суочио ако би био враћен у Шри Ланку.

Пресудом у овом предмету постављен је темељ праксе ЕСЉП о „даблинским предметима“ и у њој су изложена важна начела у вези са оценом доказа за утврђивање сигурности треће земље, као и утврђивањем опасности у сличним околностима. Ови ће аспекти бити одвојено размотрени у одељцима који следе. 

 

Суд је у овој пресуди поставио темељ за своје становиште о овом питању, утврдивши да се Уједињено Краљевство „не може аутоматски у том контексту ослонити на аранжмане о одређивању надлежности европских земаља за одлучивање о захтевима за азил који су предвиђени Даблинском конвенцијом“.[1] У овом је предмету Уједињено Краљевство тврдило да оно не треба да буде принуђено да врши функцију полицајца и проверава да ли Немачка поштује ЕКЉП, јер је надлежност Немачке за разматрање захтева у складу са правилима ЕУ о азилу.

Подносилац представке је, пак, тврдио да би био спречен да предочи нужне доказе у свој прилог услед процесних правила у Немачкој, да је релевантан терет доказивања превелик и да немачки судови не би сматрали да је поступање недржавних актера довољан разлог да његов захтев за азил сматрају основаним. 

Битно је истаћи да је ЕСЉП у овој пресуди изнео став о последицама међународних споразума на одговорност држава по ЕКЉП. Конкретно, истакао је да закључивање међународних споразума у одређеној области – попут, нпр. Даблинске конвенције – не може европске државе да ослободи њихове одговорности везане за људска права по ЕКЉП за питања у тим областима, јер би то било противно духу ЕКЉП.[2]  

Такође је примио к знању коментар УНХЦР, по којем иако Даблинска конвенција можда тежи остварењу похвалних циљева, њену делотворност у пракси могу подрити различити приступи држава уговорница обиму заштите која се пружа (стр. 16 пресуде).

 

[1] Мол, Нуала, Мередит, Кетрин, Азил и Европска конвенција о људским правима, стр. 80.

[2] Види став 342. пресуде у предмету M. S. S. v. Belgium and Greece [Велико веће], представка бр. 30696/09 – “Суд је поновио да би потпуно ослобађање држава од одговорности по Конвенцији у случајевима када оне сарађују у стварима које би могле утицати на заштиту основних права било неспојиво са циљем и предметом Конвенције“. У овом се ставу ЕСЉП позива на став 67. пресуде Великог већа у предмету Waite and Kennedy v. Germany, представка бр. 26083/94.