Еволутивни приступ ЕСЉП враћању сагласно Уредби „Даблин III“ и усаглашеност поступака држава на основу права ЕУ с ЕКЉП

ЕСЉП није надлежан да тумачи право ЕУ, укључујући Уредбу „Даблин III“, као ни да оцењује сагласност тога права са ЕКЉП. То, међутим, не спречава овај суд да оцењује да ли пребацивање тражилаца азила из једне државе чланице Савета Европе у другу у пракси, које се спроводи применом Уредбе „Даблин III“, представља повреду ЕКЉП.

Већ смо подробно разматрали могућност да враћање странаца у трећу земљу представља повреду ЕКЉП (види претходна поглавља о забрани протеривања и члану 3). Када је у питању враћање тражиоца азила, прилика да он добије не само заштиту од забране протеривања, већ и да његов захтев буде на одговарајући начин размотрен, мора се посебно оцењивати приликом разматрања његовог враћања у „сигурну трећу земљу“ и заправо чини део оцене о сигурности те земље.

Приступ ЕСЉП поступцима које државе чланице предузимају приликом испуњавања својих обавеза по праву ЕУ је у великој мери заснован на преседану који је успоставио у својој пресуди у предмету Босфор Ерлајн против Ирске,[1] у којој је ЕСЉП изразио свој став о овлашћењима и поступцима држава чланица Савета Европе у контексту међународних споразума. Сходно преседану у пресуди у предмету Босфор (став 338), ЕСЉП признаје као легитиман пренос суверених права у одређеним областима ради спровођења тих споразума, међутим, указује на то да је такво поступање оправдано само док се сматра да релевантна организација штити основна права на начин који се може сматрати у најмању руку еквивалентним оном предвиђеном Конвенцијом (став 153). ЕСЉП опште узев полази од претпоставке да је заштита основних права коју пружа право Европске заједнице еквивалентна оној коју пружа конвенцијски систем (став 165).    

Ово је постало познато као начело еквивалентне заштите на основу којег ЕСЉП формира своју оцену о поступцима држава у складу са правом ЕУ. У складу са тим начелом, државе су одговорне за сво чињење и нечињење својих органа у складу са домаћим правом и за поступке које предузимају у контексту преузетих међународноправних обавеза, али који не представљају, строго говорећи, њихове правне обавезе конкретно – када примењују своја дискрециона овлашћења.[2]

Дефиниција „дискреционих поступака“ предузетих у контексту обавеза по основу чланства у ЕУ подробно ће бити дата у анализи пресуде у предмету М. С. С. у овом одељку, јер је она битно обележила начин на који ЕСЉП тумачи начело из пресуде у предмету Босфор у контексту азила. ЕСЉП се у одлукама у предметима Т.И. и К.Р.С. бавио начелом еквивалентне заштите и по аналогији, претпоставком „узајамног поверења“ међу државама чланицама у смислу заштите која се пружа по праву ЕУ и која се суштински налази у самом темељу функционисања Даблинског система. ЕСЉП је у тим пресудама имао прилику да  размотри дејства Даблинске конвенције а потом уредбе на права по Конвенцији.[3]

[1] Bosphorus Hava Yollari Turizm Ve Ticaret Anonim Sirketi v. Ireland [Велико веће], представка бр. 45036/98.

[2] Ibid. види ставове 155-57. и приказ пресуде из Европске базе података о праву у области азила (European Database of Asylum Law - EDAL).

[3] Види став 341. пресуде у предмету M. S. S. v. Belgium and Greece [Велико веће], представка бр. 30696/09.