Основни и напредни онлајн курс о азилу и миграцијама > ПОГЛАВЉЕ IV - ОСНОВНИ КУРС > Сигурност негде другде“ – враћање сагласно Даблинској уредби и концепт сигурне треће земље по праву ЕУ > Пребацивање тражилаца азила у сигурну трећу земљу према праву ЕУ

Право на обавештење о примени правила о СТЗ/ЕСЗ

Сходно члану 38. став 3, тачке (а) и (б), када је одлука искључиво заснована на примени концепта СТЗ, држава чланица је у обавези да о томе обавести подносиоца захтева и достави му документ којим се органи треће земље на језику те земље обавештавају о томе да није донета мериторна одлука о захтеву.

Поред тога, у складу са чланом 39. став 5, подносиоцу захтева после примене концепта ЕСЗ мора бити обезбеђен један број процесних гарантија, укључујући да буде обавештен о тој одлуци, и да му се достави документ којим се органи треће земље на језику те земље обавештавају о томе „да није донета мериторна одлука о захтеву.“

 

• Извори информација који се сматрају поузданим у сврху одређивања земље као „сигурне“

У циљу ове оцене у појединачним случајевима или састављања „спискова сигурних земаља“ (уводна одредба 46. ДПА),[1] државе чланице треба да узимају у обзир изворе попут методологије извештавања о земљама порекла Европске канцеларије за подршку азилу и релевантне смернице УНХЦР (уводна одредба 48. ДПА). Заједно са „информацијама других држава чланица […], Савета Европе и осталих релевантних међународних организација“, државе чланице би такође требало да користе ове изворе приликом „редовног“ преиспитивања „ситуације у тим земљама“ и да о пракси држава чланица обавештавају Европску комисију.[2]   

СПЕУ је у поменутој пресуди у предмету Н. С. и М. Е. подржао приступ ЕСЉП у пресуди у предмету М.С.С. (види ставове 347-350) о ослањању, између осталог, на „редовне и унисоне извештаје међународних [НВО] које сведоче о практичним тешкоћама у примени [ЗЕСА], допис који је [УНХЦР] упутио надлежном белгијском министру“, и констатовао (у ставу 91) да „информације попут наведених […] омогућавају држави чланици да оцени функционисање система азила у надлежној држави чланици, што омогућује оцену тих опасности“. 

 

[1] Члан 37. – Национално одређивање трећих земаља као сигурних земаља порекла.

[2] Честа аутоматска примена начела „сигурне треће земље“ од стране Канцеларије за азил Републике Србије представља изузетан проблем у  функционисању националног система азила, нарочито с обзиром на чињеницу да држава све земље са којима се граничи, осим Албаније, сматра сигурним трећим земљама. Земље попут Турске, Грчке и БЈРМ сматрају  се „сигурним“ искључиво јер су потписнице Женевске конвенције (чињеница да је Турска одлучила да примењује географска ограничења такође није узета у обзир), а списак никад није ревидиран у светлу општепознате судске праксе, попут пресуде ЕСЉП у предмету M. S. S. v. Belgium and Greece [Велико веће], представка бр. 30696/09.