Основни и напредни онлајн курс о азилу и миграцијама > ПОГЛАВЉЕ IV - ОСНОВНИ КУРС > Сигурност негде другде“ – враћање сагласно Даблинској уредби и концепт сигурне треће земље по праву ЕУ > Пребацивање тражилаца азила у сигурну трећу земљу према праву ЕУ

Правни лекови и процесне гарантије везане за примену правила о СТЗ по праву ЕУ

Према ДПА, када држава чланица неку земљу означи као СТЗ, ПЗА или ЕСЗ,  подносилац чији је захтев проглашен неприхватљивим може да оспорава примену тих концепата у његовим посебним околностима.  

Према члану 38. став 2. тачке а. и ц, подносилац захтева ће сходно одредбама националног права којима се уређује концепт СТЗ – када се заснивају на међународном праву – барем […] имати могућност  […] да оспори примену концепта СТЗ по основу тога да та трећа земља није сигурна у његовим посебним околностима. Када се правила о СТЗ заснивају на постојању везе, подносиоцу захтева ће бити омогућено да оспори постојање везе између њега и треће земље (слична јемства се предвиђају и за ЕСЗ према члану 39. став 3).

У том је циљу […] УНХЦР изричито захтевао да подносилац захтева који оспорава ову одлуку има на располагању правни лек са суспензивним дејством.[1] Међутим, иако подносиоци захтева на које се то односи могу да поднесу захтев у том смислу, примена правила о сигурној земљи сходно наведеним члановима није увек пропраћена правом на правни лек с аутоматским суспензивним дејством. Конкретно, док жалбе сходно правилу о СТЗ имају суспензивно дејство, то није случај када се захтев разматра сходно правилима о СЗП или ЕСЗ, мада подносилац захтева може да поднесе захтев да остане на територији државе чланице до усвајања одлуке на основу његових посебних околности.[2]  

 

У овом погледу је елемент постојања „везе“ између тражиоца азила и земље питање које изазива забринутост, јер је понекад овај услов задовољен чак и ако је тражилац азила само прошао кроз ту земљу. УНХЦР је и у овом погледу оспоравао то изједначавање у једном од првих ставова о том питању, навевши да „околност да је тражилац азила био у трећој држави у којој је могао да тражи азил, сама по себи не представља довољни основ да [држава у којој је поднео нови захтев] одбије да размотри суштину његовог захтева и да „значајне везе (нпр. породичне или културне везе, или законито пребивалиште) с том другом државом“[3] морају играти улогу у доношењу ове одлуке.

 

Слична су разматрања изнета и у погледу ситуације када је са трећом земљом потписан изричит споразум по којем она прихвата да преузме надлежност над тражиоцем азила, што се такође не сматра добрим начином за отклањање могуће забринутости у вези са сигурношћу те земље. Конкретно, иако се признаје да споразуми о реадмисији пружају већа јемства од једностраних одлука о враћању, садржај и практично спровођење тих споразума од кључног су значаја у погледу оправданости њихове примене и поштовања права. УНХЦР и коментатори дају предност доказима о изричитом пристанку земаља да поново прихвате конкретног подносиоца над општим споразумима.[4]

УНХЦР је појаснио да се постојање споразума са земљом и обезбеђивање правичног одлучивања о захтеву за азил сматрају одвојеним критеријумима у сврху оцене сигурности земље.[5]

 

Сходно члану 39. став 6, када држава означена као ЕСЗ не прихвати да поново прими подносиоца захтева на своју територију, државе чланице су у обавези да му „обезбеде приступ поступку у складу са основним начелима и јемствима из Главе II“ ДПА.   

 

Поред тога, подносилац захтева у надлежној држави (у случајевима примене концепта ПЗА, СТЗ или ЕСЗ) сходно члану 46. ДПА има право на делотоворан правни лек пред судом те државе чланице којим може да оспорава одлуку усвојену у складу са правилима о СТЗ у националном праву на основу члана 38. или 39. те директиве, у зависности од своје конкретне ситуације. У Директиви су ове процесне гарантије предвиђене како би се обезбедило да примена концепата СТЗ или ЕСЗ не доведе до повреде основних права подносиоца захтева.

 

Право на делотоворан правни лек се у контексту ДПА тумачи као право на жалбу суду, изјављену, између осталог, на одлуку о захтеву (члан 46. став 1. тачка а. алинеје i – iv) којом се захтев, између осталог, проглашава неприхватљивим услед постојања СТЗ (у складу са чланом 33. став 2, тачка ц). 

 

У циљу поштовања члана 46. став 1. ДПА, у ставу 3. тог члана прописано је да државе чланице „обезбеђују да се делотворним правним леком омогућује потпуно и ex nunc разматрање чињеничних и правних питања, укључујући, по потреби, разматрање потреба за међународном заштитом у складу са Директивом 2011/95/EU, бар у жалбеним поступцима пред првостепеним судом.“ То значи да се потребе за заштитом оцењују на основу и личних и материјалних околности у тренутку када до враћања треба да дође, а не у време подношења захтева за азил.

 

Сходно члану 46. став 6, државе чланице „утврђују разумне рокове и друга посебна правила за остваривање права подносиоца захтева на делотворни правни лек“, а „ти рокови не смеју да онемогуће или учине остваривање тог права изузетно тешким“.

 

СПЕУ је у пресуди у предмету Брахим Самба Диуф против министра за рад, запошљавање и имиграцију[6] појаснио да правни лекови против негативне одлуке о захтеву за азил сходно члану 39. став 1. Директиве 2005/85/EC (mutatis mutandis измењена ДПА) морају подносиоцу захтева да омогуће да оспорава како одлуке којима се захтев одбија на основу меритума тако и оне којима се захтев одбацује из формалних или процесних разлога који онемогућују одлуку о меритуму (односно и одлуке о прихватљивости и мериторне одлуке). То изричито обухвата и „одлуку да се захтев не разматра“ применом концепта СТЗ (види став 36. пресуде).

 

[1] Слично томе, УНХЦР је у оквиру Глобалних консултација о међународној заштити навео жалбе са суспензивним дејством међу пожељним заштитним мерама у погледу одлука о враћању у СТЗ. Види УНХЦР, Глобалне консултације о међународној заштити/регионални састанци: Закључци (Global Consultations on International Protection/Regional Meetings: Conclusions), Регионални састанак у Будимпешти, 6-7. јун 2001, став 15, 15. јун 2001, EC/GC/01/14.

[2] Пирс, Стив, и др, ур. Имигрантско и право азила ЕУ, стр. 262.

[3] УНХЦР, Општи закључак о међународној заштити бр. 87 (General Conclusion on International Protection No. 87 (L) – 1999), 8. октобар 1999; УНХЦР, Закључак о међународној заштити бр. 85 ( Conclusion on International Protection No. 85 (XLIX) – 1998), 9. октобар 1998; УНХЦР – Припремни документ бр. 2, Примена концепта „сигурне треће земље и његов утицај на управљање токовима и заштиту избеглица“. Слична разматрања су наведена и у документу УНХЦР Сагледавање концепта „сигурне треће земље“ (Considerations on the "Safe Third Country" Concept), јул 1996.

[4]  Легомски, Стивен, Х. Секундарно кретање избеглица и враћање тражилаца азила у треће земље, значење делотворне заштите, (Legomsky, Stephen H, Secondary refugee movements and the return of asylum seekers to third countries: the meaning of effective protection), International Journal of Refugee Law, 15.4 (2003): 567-677, стр. 630-633.

[5] Ibid. стр. 630, где се аутор позива на Напомене УНХЦР о предлогу поступака азила Европске комисије (UNHCR Observations on EC Proposal on Asylum Procedures), став 31. тачка iii; УНХЦР, Закључци из Будимпеште (UNHCR, Budapest  Conclusions), став 15. тачка б; Припремни документ УНХЦР о Будимпештин бр. 2  (UNHCR Budapest Background Paper No. 2), ставови 2-3, итд.

[6] CJEU - C-69/10, Brahim Samba Diouf v. Ministre du Travail, de l’Emploi et de l’Immigration (2011).