Основни и напредни онлајн курс о азилу и миграцијама > ПОГЛАВЉЕ IV - ОСНОВНИ КУРС > Сигурност негде другде“ – враћање сагласно Даблинској уредби и концепт сигурне треће земље по праву ЕУ > Пребацивање тражилаца азила у сигурну трећу земљу према праву ЕУ

Оцена „сигурности“ земље

На основу формулација одредби и њиховог каснијег тумачења од стране СПЕУ, правом ЕУ се државе чланице обавезују да оцењују сигурност СТЗ, ПЗА или ЕСЗ на основу низа критеријума који се – значајно је истаћи –  не односе само на материјалне услове у земљи већ и на конкретне околности подносиоца захтева и начин на који оне у пракси утичу на његову сигурност у тој земљи.

Као што је наведено, сходно члану 38, да би се нека земља сматрала сигурном трећом земљом, она мора, између осталог, да обезбеди да:

1. живот и слобода нису угрожени по [једном или више основа за прогон по Женевској конвенцији];
2. не постоји опасност од озбиљне штете дефинисане у Директиви  2011/95/ EU;
3. поштује се начело забране протеривања у складу са Женевском конвенцијом;
4. поштује се забрана удаљења којим би било прекршено право на слободу од мучења и окрутног, нечовечног или понижавајућег поступања утврђена међународним правом;
5. постоји могућност да лице затражи статус избеглице, и, ако се утврди да је избеглица, да добије заштиту у складу са Женевском конвенцијом.

 

Правила којима се уређује одређивање неке земље као СТЗ морају бити утврђена у националном праву (члан 38. став 2).

Додатни захтеви морају бити испуњени када земља која разматра захтев жели да се не упусти у разматрање захтева или да га скрати на основу тога што одређује неку земљу као ЕСЗ (види горе).

 

СПЕУ се у пресуди у предмету Шираз Баиг Мирза против Канцеларије зa имиграцију и држављанство (бр. предмета C-695/15 PPU) бавио применом и домашајем концепта сигурне треће земље, премда не исцрпно. Овај се предмет односио на последице пропуста државе, која је у складу са захтевом за поновни прихват спроводила пребацивање подносиоца захтева сагласно Уредби „Даблин III“, да прикупи информације о режиму и пракси државе чланице прихвата као сигурној трећој земљи. 

 

Држава која је подносиоца захтева пребацивала (Република Чешка) је подносиоца захтева затекла на путу ка Аустрији и вратила га је у Мађарску, која је по Даблинском систему била надлежна да размотри његов захтев за азил, а где се он налазио у опасности од враћања у Србију која је по мађарском праву означена као СТЗ. 

У пресуди нема довољних елемената којима се разјашњава разумевање концепта СТЗ од стране ЕУ, али у њој јесте појашњено поље слободне процене држава уговорница у вези са применом концепта СТЗ, као и ниво надзора који државе чланице морају да врше у поступку поновног прихвата.

 

Шираз Баиг Мирза против Канцеларије зa имиграцију и држављанство, предмет бр. C-695/15 PPU   Чињенице: Овај се предмет односио на држављанина Пакистана који је прошао кроз Србију, поднео захтев за азил у Мађарској и наставио пут ка Аустрији док се његов захтев још разматрао. Пошто је напустио место боравка које му је било одређено у Мађарској, разматрање његовог захтева обустављено је у складу са чланом 28. став 1. тачка б. ДПА, и сматрало се да га је он прећутно повукао. У међувремену је, на путу ка Аустрији, подносилац захтева заустављен и испитан у Републици Чешкој. Пошто су ушли у траг његовом првом захтеву за азил и утврдили руту којом је путовао, чешки органи су у складу са чланом 18. став 1. тачка ц. Уредбе „Даблин III“ издали захтев за поновни прихват, који је Мађарска прихватила. У то време се сходно мађарском законодавству и пракси прво разматрала прихватљивост захтева за азил, без разматрања суштине његовог захтева, што је могло да има за последицу враћање подносиоца захтева у Републику Србију која се налазила на мађарском списку СТЗ. На основу списа предмета се чинило да чешки органи нису били обавештени о мађарској пракси да Србију сматра СТЗ. Подносилац захтева је по повратку у Мађарску поднео други захтев за азил и лишен је слободе. Други захтев је одбачен као неприхватљив, јер је подносилац захтева пре доласка у Мађарску пролазио кроз Србију, која је СТЗ по мађарском праву, те је требало тамо да се врати, изузев ако може да докаже постојање посебних околности услед којих Србија за њега није СТЗ. Иако је изричито заступао тај став у свом захтеву за азил, његов је захтев одбачен као неприхватљив и наложено је да се врати у Србију. Његово је враћање одложено до одлуке СПЕУ по захтеву за претходну одлуку.

 

 

Суду правде ЕУ су у захтеву за претходну одлуку упућена три питања како би он разјаснио правила и начела везана за примену правила о СТЗ када држава која му прибегава прихвата надлежност да разматра захтев за азил после поновног прихвата. СПЕУ је истовремено појаснио обавезе државе молиље за поновни прихват у вези са оценом ситуације у држави чланици која захтев за поновни пријем прихвати, а у смислу права и праксе о СТЗ. Суду правде ЕУ су упућена следећа три питања:

 

1. Да ли члан 3. став 3. Уредбе „Даблин III“ треба тумачити тако да држава чланица, која је прихватила надлежност сагласно Уредби „Даблин III“ по захтеву за поновни прихват, може послати подносиоца захтева у неку СТЗ ако је подносилац захтева напустио надлежну државу пре но што је донета мериторна одлука о његовом првом захтеву за азил;
2. Да ли је, ако држава чланица која прихвата подносиоца захтева није обавестила државу чланицу која га шаље о свом законодавству и пракси у вези са СТЗ, искључено слање тражиоца азила у СТЗ, и да ли је тиме повређено његово право на делотворни правни лек;
3. Да ли надлежна држава чланица која поново прихвати подносиоца представке има обавезу да настави поступак разматрања захтева у оној фази у којој је он прекинут.

 

Образложење:

1. СПЕУ је у погледу првог питања стао на становиште да концепт СТЗ могу да примењују све државе чланице, како оне надлежне за разматрање захтева сагласно Уредби „Даблин III“, тако и све остале државе чланице, а на основу члана 3. став 3. те уредбе. Разјаснио је да чињеница да је нека држава чланица прихватила надлежност за захтев сагласно Уредби „Даблин III“ ту државу чланицу не спречава да касније подносиоца захтева пошаље у СТЗ. По њему, другачији закључак би охрабрио подносиоце захтева за међународну заштиту, који су у једној земљи поднели захтев, да путују у друге државе чланице и тиме изазову секундарно кретање, што Уредба „Даблин III“ управо и настоји да спречи.

 

2. Друго, СПЕУ је размотрио питање да ли је пребацивање подносиоца захтева у целости искључено због пропуста државе чланице која издаје захтев за поновни прихват да прикупи информације о правилима државе чланице прихвата у вези са слањем подносилаца захтева у СТЗ или о релевантној пракси њених државних органа. Суд је приметио да се Уредбом „Даблин III“ од државе чланице која прими захтев за поновни прихват не изискује да обавести државу чланицу која врши пребацивање о својим законима или пракси. Заправо, државе чланице су у обавези да обавесте Европску комисију о својим националним списковима СТЗ, али не и друге државе чланице у контексту поступака поновног прихвата. Суд такође није сматрао да је необавештавањем угрожено право подносиоца захтева на делотворни лек против одлуке о пребацивању и против одлуке о захтеву за међународну заштиту сходно члану 27. Уредбе „Даблин III“.