Сигурност негде другде“ – враћање сагласно Даблинској уредби и концепт сигурне треће земље по праву ЕУ

Ситуација која је донекле упоредива са ситуацијом везаном за сигурне треће земље  – у мери у којој је инспирисана начелом ЕУ о „узајамном поверењу“ – је она која се односи на пребацивање тражилаца азила у државе чланице које се сматрају надлежним за њихове захтеве по основу даблинских критеријума. По праву ЕУ, свако пребацивање неког лица у другу државу чланицу ЕУ према Уредби „Даблин III“ мора бити сагласно са правом на азил и начелом забране протеривања.

Поред тога, „распрострањена примена“ концепата СТЗ и ПЗА проистиче из Даблинске конвенције а потом уредбе којима је постављен правни основ за њихово уређивање, као и из „одређених циљева спољне политике или међународних односа“ с обзиром на чињеницу да „[п]ошто су земље централне и источне Европе „ослобођене“ комунизма и више нису представљале државе из којих избеглице долазе, у западној Европи се стекла представа да би оне требало да учествују у заштити избеглица, нарочито јер је значајан број тражилаца азила који је стизао у западну Европу током пута користио копнене руте кроз те земље.“^[1]

[1] УНХЦР, Глобалне консултације о међународној заштити/Трећи колосек: приступ поступку – „сигурне треће земље“, „сигурне земље порекла“ и „рокови“ , став 5, 1. јун 2001.